Razmišljam nešto, koliko bi me sada mrzelo da sutra moram da idem u srednju skolu, uff… Koliko bih bila smorena da moram.
Svi ti aperi i downeri, previše toga se želi, malo izlaza da se to i doživi, čak i ta maštanja i željenja mnogo su na duge staze, dug robovski mandat. Mnogo su jaka, da pregoriš sa tendencijom da se ugasiš skroz.
Toliko ubijene energije. Mrzela sam srednju školu, to je bio najgori period mog života. Želim ovo da podelim sa svima koji se tako osećaju i koji su se tako osećali. Najbolje vreme dolazi posle, nije kao u američkim filmovima, bar nije bilo meni, da te obeleži za ceo zivot i da se sve sudbonosno desi baš neposredno pre završetka hajskula. Možda ja nisam ni dozvolila da mi se nešto značajno desi tad, svesno sam se čuvala za posle.
Srednja škola je ultimativna tiranija, ovo govori ogorčeni tinejdžer iz mene i nemojte misliti da ne znam koliko to zvuči detinjasto, znam, ali stvari stoje baš tako.
Radni je dan i baš osećam stres i napetost zbog sutrašnjeg prvog časa, ipak ja to sutra neću proživljavati, ali taj vajb, dok hodam gradom, osećam, što zbog svoje zaovstavštine, što zbog realnog stanja da baš taj vajb dominira gradom večeras. Nemam opnu, namerno, pa osećam sve i svašta.
Ovim gradom, milosrdnim i ranjenim, slepim i lepim, takođe provejava siromaštvo, kad to osetim to me pogađa u stomak, dok me talas mržnje, kojeg ima obilato saseče u nogama, manifestuje mi se u slabim mišićima. Nije skoncentrisan u centru grada, već na periferiji, ljuta periferija sprema osvetu po prirodnom zakonu.
Neki dani su za valjanje po ulicama, neke noći su za krijenje po kućama, ja večeras šetam i pričam sa gradom, žali mi se, Žalim se i ja njemu, sutra neću u školu, a on je ljut i sutra će usporiti saobraćaj namerno.
Vetar ne staje, razmišljanja doživaju nesanicu, nema veze sutra ne moram u školu. Samo da mi je neko rekao tad, ’96 da će mi se socijalni autizam isplatiti, još snažnije bih se zavukla u sebe, jer sad grad želi da priča sa mnom, jer sad toliko dobro poznajem sebe da smem da se uključim na automatik i nestanem, bez bojazni da se izgubim, duboko na čuburskoj ulici.
Haj skul not kul, tonjenje u sebe jeste. A, možda i nije, možda nikad nisam bila u pravu, jer osloniti se na emo je kao osloniti se na sutra.
