Ne spavam vec trecu noc. Umoran sam, podocnjaci su mi se otrembesili i polako me hvata panika od mraka koji se navukao na prozor najavljujuci jos jednu noc. Pre neki dan sam zgazio puza. Da, puza! Sicusno stvorenje koje je gmizalo i sluzilo dvoristem noseci sve svoje imovine na ledjima. Prvo sam ga izbegao, jedva, tockovima dok sam parkirao kola u garazu a onda se odjednom pojavio pod mojim nogama. Ne znam kako je to uradio! Samo se pojavio! Iznanada i tiho. Prvo sam mislio da sam zgazio na kamen ili neki otpadak a onda se culo “krc”. Podigao sam nogu sto sam brze mogao i otrcao po lampu. Svetleo sam po dvoristu lampom ali njega nije bilo! Jurcao sam dvoristem, ispusato cudne zvukove nadajuci se da cu pogoditi “puzozov” nasumicno. Nisam! Podizao sam listove koji su popadali po dvoristu, podvirio pod svaki kamen, gledao po rupama u betonu i nista, nisam ga nasao. Slomljen i beznadezan sam krenuo da se prijavim policiji. Bio sam zaista odlucan! Pretresao sam jaknu i nasao licnu kartu, uzeo delic puzeve polomljene kucice da me policajci ne bi smatrali ludakom i posao put stanice. Pred dvorisnim vratima sam sreo Peru, mog drugara iz detinjstva. Ubedjivao me je da ne idem u stanicu i da puza potrazimo zajedno. “Jeste, sad si ti jedini pametan pa ces u zatvor!”, vikao je. “Ne mogu da zivim sa tim, covece!”, pravdao sam svoju nameru odlaska u stanicu. “Hej, majstore, pa ti nisi mrava zgazio u zivotu! Kako uvek takvi ljudi najebu?!”, nastavio je da vice Pera stiskavsi glavu svojim rukama u neverici. Posao je sa mnom. Rekao mi je kako cemo sloziti super pricu za panduraciju. Cak je predlozio da ispricamo kako smo puza zgazili nesmotreno obojica, istovremeno. Ipak je Pera moj drugar iz detinjstva. Sjajan momak. Ja sam to odbio, rekavsi da je sva krivica na meni i da niko ne sme da ispasta zbog mojih gluposti. Ubedjivao me je dugo, skoro do stanice ali sam opet odbio. “Slusaj, sad kad udjes unutra, reci da je puz izleteo i da mu se nisi nadao. Ja cu reci da sumnjam da je bio pijan. Ma, reci cu da je sigurno bio pijan! Kako ce panduri znati sta je istina?!”, tresao je rukama dok je to govorio, stalno to radi dok objasnjava nesto taj moj drugar Pera. Kada smo stigli ispred stanice, pre nego smo usli, zapalio sam cigaru. Ni jednog trenutka nisam razmisljao o tome kako da se izvucem iako je Pera svo vreme ,setajuci oko mene, izmisljao sve uverljivije price. “Dosta! Ulazimo!”, rekao sam povukavsi ga za rukav. Na ulazu sam probudio dezurnog pandura u portirnici. “Izvinite, dosao sam da se prijavim. Zgazio sam puza.”, rekao sam. “Puza? Zgazio si puza?”, pitao je pandur trljajuci oci. “Da, jesam ali evo dosao sam da se prijavim. Molim vas, gde treba da odem, kome da se javim?”, upitao sam ga spustene glave. “Odeljenje za puzeve ne radi sada, dodji ujutro i javi se Bozidaru.”. “Bozidaru? U redu, hvala.”. Okrenuo sam se i krenuo kuci a Pera je svo vreme puta psovao i sutirao sve na sta smo naisli. “Ne majstore”, tako me je zvao iako zna da mrzim da me tako oslovljava, “ja se tebi divim. Ti si ljudina, izrastao si u jednog fantasticnog coveka!”, nastavio je. Rastali smo se ispred mog dvorista a on me je potapsao po ramenu na rastanku. “Drzi se, covece, drzi se!”, rekao je, “i javi mi sta je bilo, molim te!”. U sedam sam bio u stanici i nasao sam Bozidara. To je neki zgoljavi inspektor koji je po kazni premesten u odeljenje za puzeve. Usao sam u njegovu kancelariju a tamo je vec sedeo neki momak. Njega je mlatio kolega Bozidarov, terajuci ga da prizna da je zlostavljao nekog puza ili puzicu, nisam siguran. “Kazes mladicu, zgazio si puza?!”, pitao me je Bozidar. “Da i mnogo mi je zao. Nisam ga video, samo se pojavio pod mojim stopalima.”, govorio sam kako je i bilo. “Samo se pojavio? Puz? Pa, nije to Alan Prost nego puz, momce.”, rekao je podizuci desnu obrvu. “Ne, stvarno je tako bilo. Prvo sam ga jedva izbegao tockovima kola a onda se samo pojavio.”. “Ajde lepo ti meni reci zasto ti mrzis puzeve? Vidim odrastao si momak, jel treniras neki sport, cime se bavis, osim sto kako kazes gazis brze puzeve!”, uradio je na rec “brze” ono sa kaziprstom i srednjim prstom pokusavajuci da apostrofira. Kao da je znao da me iritira kad ljudi to rade. Vec mi je bilo muka od napete neprospavane noci i nisam imao snage da se gonim sa njim. Cutao sam. Onda je zazvonio telefon. “Da, halo! Da… dobro. Razumem, sefe!”. “Momce, napisacu zapisnik. Nemoj da napustas prebivaliste. Sada moram da idem, neki puz stoji na vrhu zgrade i preti da ce skociti.”, rekao je. Ja sam otisao kuci i od tada ne spavam. Necu preci preko ovoga kao sto sam presao preko puza. Neki mali puzevi rastu bez svog odraslog puza i to je, siguran sam, tesko. Shvatam sta sam uradio i kajem se.
