Moj prvi susret sa ustaljenim nordijskim običajem izuvanja nije izazvao neku posebno čudnu reakciju u meni. To se desilo u Švedskoj pre pet godina.
Pošto sam bila željna da upoznam i ostatak Skandinavije ili bar jedan njen deo otisnula sam se u avanturu sama. Tako da sam posetila Island i Dansku 2008. godine, a evo me opet u nedavno nam novoj 2010. godini. Moja druga poseta nije opet imala nekih posebnih iznenađenja što se tiče izuvanja ali nova godina donosi nova iznenađenja.
U Danskoj kod Martina sam se susrela sa tim čudnim ritualom izuvanja ispred vrata, a zatim ostavljanja cipela ispred istih kako se ne bi unosio sneg ili lapavica. OK. Može se reći da je praktično, jer posle ne morate da brišete za sobom. Ali ono što je meni zapalo za oko jeste činjenica da su cipele bile celu noć ispred vrata i da ih niko nije odneo. Mislim da kad bi nas Srba bilo malo više u dragom Kopenhagenu da bi se mogao napraviti biznis od polovne obuće koju eto tako ljudi ostavljaju ispred vrata ne mareći da li će ih neko uzeti. I tako 3 dana iznova izvršavanje rituala i svako sledeće jutro cipele na istom mestu.
I onda dođe Island na red. E, ovi ljudi su doktorirali izuvanje cipela. Tako da se obuća izuva skoro na svim mogućim mestima, uključujući i škole. Eto jedino se ne izuvaju u šoping centrima. Navikne se čovek posle nekog vremena. Mora. Ipak ja dolazim iz zemlje gde je navikavanje na novine svakodnevana aktivnost, a te novine su obično loše. Tako da ovo i nije tako strašno. Još ako imate simpatiju koja živi u istoj zgradi u kojoj ste i vi imate mogućnost da proverite da li je tu. Na trenutak vam srce zaigra. Osetim se u tom trenutku kao tinejđžerka. A lepo mi je drug Mato govorio, "Nemoj Aleksandra za Johana".
