Znam, znam da nikakvo opravdanje nemam za ovako dugu tišinu. Možda jedini izgovor koji mogu da dam je da sam pokušavala da se prilagodim kojekakvim različitostima i pokušam da shvatim ovdašnje navike i običaje.
Ma, koliko sam se trudila i dalje su neke stvari nejasne ali to je sasvim normalan proces- znate vi pokušavate, a oni vam otežavaju što više mogu. Ipak nije sve crno – belo. Ima i tih prokeltih sivih nijansi koje nije lako prepoznati, a i kada ih prepoznate nije lako da ih u potpunosti razaznate i razdvojite od klišea na koje smo svi navikli: plavuša – glupača, debela – ružna itd. Za Skandinavce, a posebno za Islanđane važi da su hladni, samoživi i da mnogo piju. Ima istine u toj teoriji predrasude ali moram da priznam da što duže vremena provodim ovde počinjem sve bolje da razumem njihov odnos prema životu i kako ga oni shvataju.
Počeću od najmlađih. Deca su prezaštićena od svega i svaka želja im se ispunjava (molim vas da uzmete u obzir da uvek ima izuzetaka ali ja trenutno govorim o većini). I naravno to stvara velike nevolje tokom sazrevanja i odrastanja; pogotovo kada napuste dom i odu da studiraju. To je ujedno i najveći razlog zašto se većina vraća u rodno mesto. Druga veoma bitna činjenica je da većina i posle završetka srednje škole ima veoma šturo obrazovanje, ili ti veoma malo obrazovanja i svesti o ostatku sveta. Ujedno retko ko od njih pokazuje zainteresovanost i ako imaju interese, njihova posvećenost toj temi je veoma površna. Druga bitna osobina mladih Islanđana je da su veoma radoznali kada je u pitanju seksualnost, pa stoga nije neobično da upoznate mamu koja ima 22 godine i troje dece sa tri različita muškarca. Ne sudim! Svaka ptica jatu svome. Ipak 22 i troje dece je za mene bio šok! Kod njih apsolutno nije bitna razlika u godinama između partnera, tako da se može desiti da je devojka starija od dečka 10 godina. Ta priča meni je poznata kao holivudska, znate Ešton Kučer i Demi Mur ali to je Holivud i tu se završavala moja svest o takvim slučejevima. Međutim kada shavtite da ono što je za vas ugrožena vrsta kod njih je široko raširena počnete polako da se češkate i hvatate za glavu. Pokušavate da budete tolerantni ali ipak ne možete da se ne zapitate: „Kako?“
Još jedno fascinantno otkriće vezano za stanovnike ovog čudnovatog ostrva je da običaj fizičkog kontakta u formi pozdrava je veoma retko ili ti čak nepostojeće! Oni se retko ljube u obraz i retko grle. To isto važi i za parove. Na javnim mestima ih nećete videti da se drže za ruke dok je ljubljenje misaoni pojam. Za mene veoma fascinantno otkriće je da reč „kompliment“ ne postoji u njihovom rečniku! Ako udelite nekome kompliment imate osećaj da ste ga uvredili. Odmah se uzjogune i ne znaju kako da odreaguju. Nesigurnost izbija na videlo. Međutim ta kontrola i suzdražanost nestaje posle par čaša piva ili bilo kog drugog alkoholnog pića. Ta represija eksplodira u trenutku kada alkohol počne da deluje. Oni ne znaju da uživaju u piću ili bar veći broj njih ne zna. Za muškarce piti znači ponašati se kao pećinski čovek. Za devojke taj akt ima slično značenje, tj. kada piju ponašaju se ne kao pijane devojke već kao pijani muškarci. Dolazi do potpune eskalacije i zamene uloga u svakom pogledu. Kada prošetate Rejkjavikom petkom ili subotom posle 12 časova noću vidite devojke koje su obučene kao da su krenule na štajgu, gegaju se na dvanestici pokušavajući da dođu do željene destinacije. Nije baš prijatan prizor. U meni je taj prizor izazvao zgroženost. Sada kad se ponovo susretnem sa istim slegnem ramenima i više se ne čudim, već nastavim svojim putem.
