Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Do jutros sam mislio da nema ništa gore od ponedeljka ujutru. Sada znam da je ponedeljak ujutru posle paklena tri dana na Exitu, koja će mi vrlo verovatno potpuno uništiti život ipak gori.
U petak popodne smo krenuli ka Novom Sadu pošto sam pokupio Anu iz bloka 70 i Tošinim bunarom izbegli gužvu oko Gazele kako bi izašli na autoput. Ana radi kao PR manager, često menja firme i pre nekoliko dana je raskinula sa dečkom.
ANA
Mama joj je lepa, a tata bogat. Omiljena pesma: Summertime, ali samo kada je sama kod kuće. Nikada nije bila ponosna svega toga. U prvom razredu srednje škole je 4 meseca svake nedelje išla na vojni otpad u Zemunu dok nije naletela na polovnu kožnu pilotsku jaknu. Jedinica, ali se to ne primećuje pošto su u kući uvek imali pse, dva vučjaka, kada je bila mala, a sada samojeda. Ruke su joj uvek hladne i boli je glava ako ne popije kafu čim ustane. Leti igra tenis na Kalemegdanu. Užasava je kosa koja nije sasvim ravna. Završila stomatološki fakultet u roku,i nikada joj nije palo na pamet da se time i bavi. Voli japansku umetnost i posebno dizajn.
– Dala sam i otkaz – rekla je veselo – pošto me je Bojan otkačio morala sam nešto da promenim. Tako da sam sada bez dečka i bez posla. Jadna.
– Znaš, ljudi se u takvim situacijama obično zadovolje tako što kupe sebi nešto novo i ludo od garderobe. Ili u najgorem slučaju promene frizuru. Otkaz mi ne zvuči baš kao dobra ideja.
– Koji si ti smor. Super mi je. Free like a bird!
Ana, kao i sve skupe PR devojke izgleda kao tinejdžerski san. Kad je dobro raspoložena nema boljeg društva od nje, a kada je u lošim fazama, kao i svi harizmatični ljudi postaje užasno destruktivna. Delovala je dobro raspoložena kada sam je video kako iz velike plave Pepsi torbe koju je držala između nogu izvadila je dva six pack-a Becksa.
Sve vreme mi gurla konzervu piva pod nos iz koje sam otpio nekoliko gutljaja, dok mi je pričala kako je predhodne večeri jedva pobegla od nekih matorih kretena na splavu sa ciganskim narodnjacima kod Makiša. Stao sam na pumpi da ja sipam gorivo, a ona mi je doviknula da kupim kurtone i pistaće. Hteo sam da se vratim i pitam je šta je koji kurac tražila na splavu sa ciganskim narodnjacima u društvu matoraca, ali je već bila zauzeta očijukanjem sa ekipom Makedonaca koji su stali pored nas i iskomentarisali njene želje za kupovine. Ana je idealna za upoznavanje novih ljudi. Dovoljno je da se nasmeje i eventualno trepne nekoliko puta i svi tipovi u društvu će se kao začarani okrenuti ka njoj zaboravljajući na svoje ortake, devojke bolesne bakice i fakultetske ili poslovne obaveze. Najbolje od svega je što se sa njom u društvu tako lako prilazi devojkama. Kada pored sebe imaš nekog poput Ane, tvoj rejting se eksponencijalno povećava zajedno sa ljubomorom kod drugih devojaka. Koncept dizanja rejtinga je smislila A
na još dok sam još bio student svetske književnosti i zgražavao se njenim razmišljanjima misleči da nije sve u parama. Sada sam siguran da je Aa najveći (možda i jedini) krivac za moj prelazak na tamnu stranu umetnosti. „Black art“ je moj omiljeni naziv za marketing i posebno odnose sa javnošću. To genijalno korišćenje kreativnosti u službi zarađivanja keša ili nekih još gorih ciljeva ima mnogo toga karakterističnog za tamnu stranu. Ko se nije kao klinac ložio na Dart Vejdera, potajno se nadajući da će polomiti pičku onom pederčiću od Sky Walkera verovatno ne zna o čemu pričam.
Ana je otvorila još dve konzerve Becksa.
– Zajebi me sa tim pivom, vozim 160 na putu smrti, a ispred Novog Sada svi panduri iz zemlje čekaju na veseljake sa šest otvorenih konzervi piva – odgovorio sam joj pre nego što je rekla – mico, pa otkada si ti tako savestan vozač – i pobacala kroz prozor poluprazne konzerve piva. Nisam ni smeo da u retrovizoru proverim da li je iza nas bio neko i da li je kojim slučajem primetio konzervu piva kako se brzinom od 160 kilometara na čas lepi na njegovu šoferku. Da je neko drugi uradio tako nešto izbacio bih ga napolje, ili bar držao petnaestominutnu bukvicu o bezbednosti saobraćaja, životu i odgovornosti. Neko drugi, ali ne i Ana. Postoje ljudi kojima se neke stvari tolerišu. Postoje devojke kojima se sve toleriše. Ana je jedna od tih.
– Ko ti radi bolju kampanju Beck ili Tuborg? – pitala me je Ana, skačući sa teme na temu kao da je vikend posetilac državne ustanove iz donjeg dela Palmotićeve ulice .
Tuborg – odgovaram bez razmišljanja.
– Tuborg! Jel si ti lud? – uskače Ana vatrirajući – Izvini zašto Tuborg?
– Zato što rade bolji marketing. Zato što prave Tuborg žurke, zato što su napravili Tuborg Loud & Clear emisije i najvažnije (napravio sam dramsku pauzu kako bih istakao ono što ću reći) zato što imaju najbolje promoterke na svetu. Jel si ti videla njihove crne šorciće sa Tuborg natpisom na dupetu. Zbog jedne onakve guze bih da o tri Becksa za jedan Tuborg. A šta radi Becks? Pušta oglase u tri magazina i na TV vrti reklame. Uuuu baš su opasni.
– Postao si najgora, zagorela, iskompleksirana seljačina! – iznervirala se čim kaže da sam zagoreo – dovoljno je da ti neka fuksara promeša buljom ispred nosa i završila je sa tobom. Becks radi pravi priču. Ključ je u tebi!!! Jel si možda primetio svojim pilećim mozgom koliko je to dobar copy ? I koju dubinu imaju ponuđeni odgovori u reklamama a) zato što Nemci znaju da prave pivo b) Zato što je svaki mehurić… To je prava priča na podsvesnom nivou. Uostalom i tu imaš devojku koja đuska u klubu. Seljačino!!!
– Slušaj me kozo, klasično oglašavanje je prošlost. Ta priča, platim oglas i ubijem se od prodaje, to više ne prolazi. Samo vezivanje za pozitivne asocijacije. Formula 1, Tuborg žurke, Exit Marlboro kauboj, to je prava stvar. Sve drugo je čisto bacanje para.
-E smaraš mali – otvorila je bezrižno još jednu konzervu i ubacila novi disk u plejer, pošto je predhodni pao na pod kada ga je bacila na zadnje sedošte.
Prošli smo pored Rodić hipermarketa, u koji je Ana htela da svratimo, ali sam je ipak ubedio da bolje požurimo ka tvrđavi kako bi našli što bolje mesto za parking i izbegli gužvu na ulazu.
– Da li mi se vide bradavice? – pitala je Ana u prepoznatljivom tentenciozno opuštenom stilu. Vidoe sam dve najbolje sise na svetu kako se ocrtavaju ispod uske majice na bretele i sa bradavicama koje su iskočile kao da će u roku od 20 sekundi doživeti šesnaest orgazama.
– Da! – odgovorio sam kao nezainteresovano.
– Pa sigurno, kad si napičio klimu na minus dvesta stepeni!
– Ne, nego si se ti uspalila što sediš pored mene – vratio sam joj za prozivku na račun moje zagorelosti od pre pola sata.
– Gladna sam! Ajde da jedemo nešto, iskulirala je moj komentar, što je značilo da sam rekao istinu. Ili tešku glupost koju nisam smeo da izgovorim. Ili i jedno i drugo.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 23. februara!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
