Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Ponovo sam u kolima i idem da se vidim sa mojim drugom Mišom, urednikom u jednom muškom magazinu.
MIŠA
Potpuno oćelavio sa 19 godina. Sluša isključivo muzičke obrade. Ima iPod i voli radio.
U pravu je ovaj Frederic Beigbeder, najvažnija stvar u ovom poslu, ustvari u svakom poslu, je lični marketing. Ma u životu je to najvažnija stvar. Lični marketing!
Smestili smo se u Aurelio kod bioskopa Jadran i pored toga što mi se tu nije sedelo. Mislio sam da tu mogu da piju kafu samo matori Nemački turisti, koji su došli da overe i ovu crnu rupu na svojim listama zemalja koje su posetili pre nego što umru, i stanovnici iz ČA-ČA-ČA (OvČA, BorČA, KrnjaČA) delova grada, kada skupe hrabrost da se vikendom u grupama većim od pet pojave u centru. Pošto sam kupio verovatno najskljuplju perecu u gradu i počeo da pijem svoj espreso sa mleko iz velike šolje Miša je pokušao da mi objasni da mesto i nije toliko loše za opuštanje u centru.
„Pogledaj koliko devojaka“, kaže Miša dodajući da je prestao da gleda cele ribe.
– Sad gledam samo sise, ili samo dupe. Ako mi se učini baš dobra, onda gledam i sise i dupe.
– A faca? – pitam ga i dalje odsutno.
– Ma ne! – kaže Miša, objašnjavajući da je napustio idealistički koncept kada je shvatio da u BG postoje dve i po kompletno dobre ribe. Miša je inače skroz kul, sluša pravu muziku, često world music, radi kao urednik u dobroj novini, iskusan, mrzi seljaniju iz dna duše i džibere.
– Upoznao si Aleksandru, kaže Miša misleći na svoju devojku sa kojom se zabavlja već dve godine i živi zajedno skoro 6 meseci.
– Da naravno, odgovaram gledajući mog druga kako srče kafu smišljajući kako da se najbolje izrazi.
– Aleksandra sluša Cecu. Ne baš svaki dan ali sluša jebenu Cecu.
– Nemoguće. Ali…
– O, itekako je moguće – prekida me Miša – Išla je još i na njen koncert na Ušću. I da stvar bude još gora ne smeta mi to uopšte.
Grickao sam svoju perecu razmišljajući o kompromisima. Možda mu je ona ispričala priču o kompromisu kao najvećem civilizacijskom dostignuću pre nego što se uselila u njegovu gajbu i odvrnula Cecu.
– Hej, Neverland! Zemlja zove Petra Pana. Ko je uopšte savršen. Nema savršenih ljudi, nema idealnih riba. Ako ima dobro dupe, sise joj vise. Ako su joj sise dobre, ružna joj je faca. Ako ima dobre sise i dobro dupe, sluša Cecu.
– Da, kompromis, pokušavao sam da ga ispratim sećajući se reklame od jutros koju su uradili Sandra i Marko.
– Ma nije bitan kompromis uopšte. To ne postoji čoveče. Ako tražiš savršenu ribu, savršenog prijatelja, savršen tekst, nikada ih nećeš ih naći, a svi koji traže ultimativno rešenje bilo gde osuđeni su na propast.
– Ili možda na slavu i bogatsvo, dodao sam ironično, a Miša je odmahnuo glavom i pozvao kelnera da plati.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 22. februara!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
