Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Kod kuće me je dočekao mail sa pozivnicom za krstarenje Grčkim ostrvima. Promocija traje 4 dana i sve je organizovano – od aviona iz Beograda, do party-ja na Mikonosu. Trebalo je da dolazak potvrdim preko weba, a kurir će mi doneni kartu i druge papire. Imao sam podeljena osećanja. Ovakav poziv je šteta propustiti, ali sa druge strane mislio sam da nemam snage za 4 dana izveštačenog smejanja. Ustvari, mislim da to uopšte nisam ni želeo. Posao i sve u vezi posla i dalje me nisu zanimali. Čak su mi se gadili. Bio sam svestan da je samoizolacija najlakši put. Pogrešio si, ispao si seljak, čak misliš i da si išao pogrešnim putem u životu, proćerdao si kojih 10 godina, ali samoizolacija nije rešenje. Odlučio sam da se nateram da odem. Kao što je rekao legendarni Dejl Karnegi u knjizi „Kako zaboraviti brige i pronaći sreću u životu“ glumite da ste srećni i uskoro ćete to i postati. Onda sam uzeo tempere i krenuo da crtam po belom zidu. Bio sam do te mere nevešt da je moja ideja ženske siluete mogla da se propozna samo u nekom metaforičnom kubističkom smislu. I pored toga, bio sam rešen da povratim veštinu. Ideje mi nikada nisu nedostajale.
I tada sam shvatio da sam na dnu. Ali bez trunke negativnih premisa. Pao sam mnogo nisko, lupio glavom u zid ili kurcem po ledini. Shvatio da sam sve vreme išao jednosmernom ulicom misleći da je bulevar sa šest traka koji nikada neće prestati. Sve što sam radio 10 godina propalo je. I to ne zato što ne bih mogao sutra da odem i da se zaposlim u drugoj marketinškoj agenciji ili čak da otvorim svoju sopstvenu, već zato što sam shvatio da time ne želim da se bavim. Ne želim lažnu kreativnost u službi zarade. Ne želim prevare u obliku slogana, koliko god uspešni bili. Ne želim analize komunikacijskih modela. Jedino što želim je iskrenost. Istina, i to ne relatvna PR istina već apsolutna istina. Surova, ogoljena i bez trunke “well tolda„.
35
Avion za Atinu je kasnio 30 minuta u polasku, pa sam sa Nikolom koji me je dovezao sedeo u restoranu i pio drugu kafu. Moj brat i ja smo mi uvek ličili na Šerloka Holmsa i njegovom brata Majkroft. Ja sam bio Šerlok a Nikola stariji Majkroft. Potpuno genijalan, ali sasvim nezainteresovan i nedokučiv. Nas dvojica smo na čudan način bili bliski iako smo retko razgovarali o ozbiljnim stvarima. Ali i bez formalnosti smo se odlično razumeli. Nikola je crtao stripove za nekoliko velikih svetskih izdavačkih kuća, a pre nekoliko dana dobio je ponudu da uradi doradu scenarija i skicu za film nezavisne produkcije sa skromnim budžetom od par miliona dolara. U kolima mi je pričao kako su izgledali pregovori oko honorara sa producentima.
– Nisam mislio da si u stanju da se cenkaš tako ozbiljnim ciframa.
Nikola se plitko nasmejao, što je u njegovom introvertnom neverbalnom govoru značilo da negoduje.
– Izvini, mislio sam da te to ne zanima, ispravio sam se odmah.
– Ma ne. Jel se sećaš kada smo bili klinci. Šta bi uradio da imaš milion dolara. Zamisli sada da zaista imaš tih milion dolara. Šta bi uradio.
Razmislio sam, prevrćući belu Rembraco šoljicu između prstiju.
– Pre mesec dana bih tačno znao šta bih uradio. Sada nisam baš siguran.
– Ok. Nisi siguran, ali kada bi morao da potrošiš taj keš. Sigurno imaš neki plan u šteku. Znam da ceo život misliš o tome.
– Pa dobro, ali uz rezervu da nisam siguran da je to ispravno. Mada ne znam šta bi drugo bilo.
– Da te čujem, skupio je prste na rukama nalaktivši se na sto i gledajući me kao zmija žabu.
– Potrošio bih gomilu na garderobu.
– Vrlo dobro. Dalje.
– Na putovanja.
– Sjajno.
– Bolji auto. Brod. Uložio u svoj posao.
– Odlično. Jasan mi je koncept. Fantastičan izbor.
– I zamislimo da kupiš sve što si zamislio. Posao u koji si uložio procveta. Imaš još pet miliona. Kupiš još. Kupiš sve. Imaš sve sto si ikad želeo. I šta bi bilo sldeće što bi uradio.
– A pa jasno. Sedeo bih na plaži i pio mojito sa prijateljima.
– Fantastičan izbor. Ali, poenta je, ako te dobro shvatam da je bitno da je opušteno i da su tu prijatelji.
– Tako je.
– Znači mogao bi isto tako ponekada u pauzi tropske plaže i mojita i na reci sa istim tim prijateljima da piješ pivo i da ti bude isto tako ekstra.
– Sigurno.
– Baš odlično.
– Ako izbacimo skupe krpice, kola koja ti ne trebaju, sve što si nabrojao i nisi nabrojao na kraju dolaziš do jednog ultimativnog cilja, a to je da sediš sa prijateljima i uživaš u tome. Ne u garderobi, kolima, brodovima, već u tome da sediš sa prijateljima pored vode. A to već sada imaš. Znači trebalo ti je nekoliko miliona da bi shvatio da ti za sreću treba tako malo.
– Ili tako mnogo, dodao sam gledajući poređane avione.
– Nemoj me pogrešno razumeti. Keš je super. I ve been rich, and I ve been poor, and rich is better . Uopšte nemam dilemu u to. Ali to nema nikakve veze sa srećom.
Ostavio je na stolu novčanicu od 500 dinara i ustao.
– Hajde, zakasnićeš na avion.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 24. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
