Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Čim smo se popeli na tvrđavu, skrenuli smo desno ka VIP terasi kako bi proslavili to što je Paul upravo saznao da je postao ujak. Sestra mu se porodila, pa je njen suprug i Paulov najbolji ortak Matew odmah zvao tako da smo ga čak i mi čuli kako milion puta ponavlja urlajući u telefon – I’m a father mate! Dok smo se mi smestili na jedan od belih kreveta Paul se već vratio sa flašom tekile, votkom, džinom i kompletnim asortimanom pića koji ide uz ovakve situacije.
Sat vremena kasnije pridružila su nam se Sandra bez Marka koji je sa Goranom u BG završavao kampanju za nove domaće pamučne uloške i trebalo je svakog sekunda da se pojave na tvrđavi.
– Gde me primate, Sandra je tražila mesto na krevetu između nas.
– Evo ti mesto za tu malu guzu, pomerio sam se ka kraju kreveta.
– You nauhgty boy, prstom mi je pokazala Sandra i smestila mi se skoro u krilo, naslanjajući se na mene punom dužinom, i mršavom guzom pogotovo.
Baš bi bilo glupo da primeti erekciju kod svog art direktora, i to još na Exitu. Mogla bi i da me optuži harasment, pomislio sam.
– Ako nastaviš da se vrpoljiš tu optužiću te za harasment, rekao sam.
– Vidim loše ti je, spustila je ruku preko moje butine.
– Ovo je opet za novine. Naslov u Kuriru. Prvi harasment slučaj u srpskim art krugovima. Art direktor napasnik, rekla je Mina. Nije mi bila nešto duhovita.
– Ne nego Marketing Mafija. Kad već imamo Stečajnu mafiju i Drumsku mafiju može i Marketing mafija.
Ana se pravila kao da ne primećuje šta se dešava, ali nije samo ona umela da posmatra ljude oko sebe. U trenutku sam joj video varnicu u oku, iako se pravila da je ova priča ne zanima. Sledeće sekunde se okrenula ka Paulu i nešto mu šapnula na uvo.
Shvatio sam da pod hitno treba da promenim temu, a najbolje bi bilo i da svoje dupe sklonim od Sandrinog što pre i što dalje, ali me je Aleks već preduhitrio pričom o radikalima u Novom Sadu.
Iako se sigurno 100% slažem sa njegovim stavovima nisam imao snage da slušam bilo kakve političke priče, a njegove pogotovo. Posle 3 dana osetio sam umor, a kao i svi individualci imao sam potrebu da makar 10 minuta budem sasvim sam i van ikakve grupe ljudi. Gledao sam ka panorami Novog Sada i setio se one noći 1997 godine kada sam sa krova na Novom Beogradu gledao panoramu Beograda. Isti onaj osećaj zabrinutosti najbolje opisan neprijatnim osećajem u stomaku i dalje je bio tu. Popio sam poslednji gutljaj viskija iz čaše i spustio je na kameni zidić.
– Vaše piće gospodine, bila je to Sandra sa novom čašom skoro do vrha punom viskijem i ledom.
– Bravo mala. Nego, jel si ti dobro, učinilo mi se da su joj oči previše zamagljene.
– Malo sam umorna. Kao i svi doduše. A i popila sam par čašica više.
– Pričaj mi o tome. Gde su ova dvojica.
– Krenuli su ovamo. Ako nije gužva brzo su tu. Znaš kako Goran vozi.
– Uf da, setio sam se nekoliko povlačenja ručnih u situacijama gde nas je sam Bog spasao sigurne smrti, doživotne onesposobljenosti i ko zna čega još.
– Mislim da je gori i od tebe, gurnula me je Sandra.
– Dobro, dobro, to mi je hvala, uštinuo sam je za koleno, a ona je vrisnula tako da sam bio siguran da je i Ana čula.
– Idem do WC, zaključio sam da je sada stvarno krajnje vreme da pobegnem.
– Čekaj, idemo zajedno. Uf, baš me je uhvatila ova tekila, rekla je Sandra, a posle prvog koraka sam shvatio da ni ja uopšte nisam bio svoj.
Silazili smo niz stepenice ka WC, kada se tik ispred nas devojka okliznula i tako pala da sam pomislio da više nikad neće ustati. Odmah smo priskočili upomoć i smestili je na stolicu, valjda namenjenu baba seri koje ovog puta nije bilo tu. Devojka iz Exit tima se odmah našla u blizini i otrčala po pomoć dok smo mi pokušavali da pomognemo nesrećnoj devojci. Osim što se uplašila i opasno izgrebala po dlanovima i potkolenici delovalo je da je uglavnom ok. U svakom slučaju bar nije slomila kičmu ili tako nešto. Desetak minuta kasnije stigla je pomoć u vidu službenog doktora pa smo Sandra i ja piškili i krenuli nazad, a mene je piće još više počelo da hvata.
Išao sam par koraka ispred i čim sam promolio glavu iznad stepenica video sam Anu kako sedi Paulu u krilu i ljubi se sa njim.
JEBOTE MINA JE BILA U PRAVU!
SELJANKA SE MUVALA SA MNOM SAMO ZBOG PAULA!
Alkohol je učinio svoje pa sam se odmah okrenuo i poljubio Sandru koja nije mogla da vidi ovaj prizor. Bila je pijana pa je odmah prihvatila poljubac uhvativši me za dupe. Posle par minuta video sam njene zamagljene oči.
– A Ana? Marko. Šta će Marko da kaže. I Goran, jedva je složila ovih par reči pijana i zbunjena. Ne znam samo šta više od ta dva.
– Ma jebe mi se za Marka. I za Anu pogotovo. Mogu svi zajedno sa Goranom da snimaju pornjave, urlao sam na sav glas.
Sandra se je ukočeno gledala iza mene u sekundi se otreznuvši. Okrenuo sam se i video Anu, Gorana, Marka, Paula, Sue, Aleksa i Minu kako nas gledaju skamenjenih faca. Iako Engezi nisu razumeli ni reč našeg dijaloga kao da je i njima bilo sasvim jasno šta se dogodilo.
– Sranje. Ma jebite se svi, pljunuo sam kao pravi seljak i otišao sa VIP terase, osećajući kako mi se leđa koče izbodena zaprepašćenim pogledima mojih prijatelja.
Do Beograda sam stigao za pola sata. Brzina je jednaka količniku puta i vremena??? (80 km / 30min ??? jednako 200kmh??) a sve vreme sam mislio da sam zapravo uradio nešto dobro. Kako su čudni ti mehanizmi ljudske psihe. Ali, tek kasnije, kao što slomljena kost počne da boli tek kada se ohladi, shvatio sam da je svašta zaista polomljeno.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 22. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
