Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Mina i Aleks ipak nisu ni dolazili do stana. Ana se iskusno napravila blesava a meni je malo falilo da se izlanem na temu zaboravljenog ključa, što bi Mini i Aleksu dalo idealnu priliku da se izdrkavaju. Postoje ljudi koji kao da čekaju greške prijatelja kako bi mogli da im prebace nešto na zadatu temu. Njih dvoje nisi bili klasični predstavnici tog tipa ljudi, ali su ponekada, ćešće zajedno, imali ovakve ispade. Godine prakse su me naučile da je najbolje ne dati im povod da krenu u tom pravcu.
Posle dvadesetominutne rasprave, dogovorili smo se da ipak jedemo u McDonaldsu. Na početku razgovora Aleks i ja smo bili za neki roštilj, a Mina je htela da idemo u McDonals, dok je Ana bila ravnodušna, da bi se posle 20 minuta potpuno besmislene rasprave uloge promenile pa je Aleks bio za Mek, a Mina i Ana su bile za „nešto zdravo”. Ja sam na vreme digao ruke, a oni su na kraju ipak izglasali sa 3 glasa protiv i jednim uzdržanim (mojim) da idemo u Mek. Ispred smo se naišli sa Janey, Paulom i Sue a onda se rasprava na temu zdrave hrane nastavila. Ustvari nikome od nas se uopšte nije išlo u Mek, ali su alternative bile viršle, loš roštilj ili neki turistički pokušaji kineske i meksičke hrane.
– Ustvari, meni se jede riba, rekla je Janey prvu konkretnu stvar, a svi su se složili da je to odlična ideja. Pomislio sam na tu specifičnu pragmatičnost koju sam uvek primećivao kod Engleza i setio se objašnjenja inženjera Indusa, koga smo upoznali jednog leta u Grčkoj, zašto Indusi i Arapi deru belce za keš. Zato što nismo spremni da se svađamo! Ako belci nisu spremni da se svađaju, Englezi svakako jesu spremni da kažu šta hoće, i najčešće, za razliku od romanskih i posebno slovenskih naroda tačno znaju šta hoće. Pomislio sam da ovakve banalizacije ipak nisu u redu.
– Imam ideju. Nadam se da vam ne smeta kraća vožnja?, pošto se niko nije bunio posle par minuta Aleks, Mina, Ana i ja smo mojim kolima bili na putu ka Paliću. Pratili su nas u iznajmljenoj Opel Corsi naši prijatelji Englezi.
– Nadam se da ne idemo do Beograda kako bi napaljena Engleskinja jela ribu, Mina je bila u lošoj fazi.
– Gde idemo, pitao je Aleks.
– Riblja čarda , odgovorila mu je Ana tražeći na radiju neku pristojnu muziku.
– Kakvo je to sranje? nastavila je Mina, ali su svi znali da je najbolje pustiti je da se smiri kada zapadne u negativnu fazu.
Aleks je kao detetu pokušao da joj skrene pažnju – pogledaj kako bi bila dobra fotka – ali nije upalilo pošto mu je Mina odbrusila – ma jebe mi se za fotku.
Neko vreme smo se vozili u tišini, pošto su Aleks i Mina brzo zaspali, a onda sam desnu ruku spustio na Aninu butinu. Očekivao sam da će se napraviti blesava ili me isprozivati, ali je odmah stavila svoju ruku preko moje, ali nisam bio siguran da li želi da je skloni ili da me drži za ruku.
– Uspori malo, mislim da Paul ne može da te prati.
Bela Corsa je stvarno bila daleko iza, pa sam smanjio gas, a ubrzo smo stigli i do Palićkog jezera i restorana Riblja čarda. Englezi su bili oduševljeni, pa smo se prošetali po centru i pored jezera dolazeći do restorana.
Ustvari, ovo me podseća na selo mojih bake i deke u Škotskoj, rekla je razgaljena Sue.
– Od kada postoji ovaj restoran?, pitao ja Paul, a Ana ga je uhvatila ispod ruke i izdeklamovala kao navijena: Riblji restoran Riblja čarda nalazi se u objektu agrađenom 80tih godina XIX veka. Zakonom je zaštićen spomenik kulture a uređen je u stilu građanske čarde. Raspolaže sa 45 mesta u sali, a na terasi i molu na vodi ima 120 mesta. Nudi jela od slatkovodne i morske ribe i plodova mora. Najtraženiji specijaliteti su: crni rižoto, filirana riblja čorba, riblji čvarci, šaran "Dorožmaj", salata od hobotnice, smuđ "Orly". Restoran poseduje sopstveni parking prostor.
Svi smo je gledali kao da je pala sa Marsa, a ona se samo nasmejala u tako prepoznatljivom stilu i pokazala na veliku tablu sa koje je pročitala tekst.
Seli smo za sto i kelner je uz svesrdnu Aninu pomoć pokušao da naše goste što bolje usluži.
Svi su se složili da probaju navodno najbolju riblju čorbu u Srbiji. Paul je tražio fish & chips, ne želeći da rizikuje sa nacionalnim specijalitetima. Sue se odmah složila, dok je Janey pitala šta je najbolje što kuća može da im preporuči. Kelner i Ana su gotovo istovremeno izgovorili Smuđ, a posle prilično angažovanog ubeđivanja Janey, Ane i kelnera čak i Paul i Sue su pristali da probaju lokalni specijalitet. Doduše tek posle objašnjenja da je Smuđ Orli srpska verzija fish & chips samo od najbolje rečne ribe.
Naručili smo i flašu vina iz odličnog domaćeg podruma Radovanović, što je kelneru bio ultimativni dokaz da smo pravi znalci ali i da imamo dovoljno keša. Onda je došao i šef kuhinje da nam se predstavi. Ana je provalila da sam složio ne baš srećnu facu.
– Šta ti je?
– Pa jebote, ko da smo u Kazahstanu. Još samo fali da se pojavi Borat ili neki debil u ljubičastom sakou da naruči Lepu Brenu za inopartnere.
– Ma šta lupaš, vidiš da su potpuno oduševljeni doživljajem. Kad bi sebe malo više voleli možda bi nas i drugi malo više voleli.
– Ma dobro, nije ni bitno.
– Uostalom šta smo prvo naučili na temu tog tvog glupog marketinga, klimnuo sam glavom gledajući ka vodi, znajući šta će da kaže.
– Nikada ne kritikuj sebe pred drugima! Na kraju će ti poverovati.
Ostatak društva se zalepio za majušnu metalnu fontanu, ne veću od kafanskog poslužavnika, sa gomilom novčića u njoj.
– Ovo je prava instant sreća – rekla je Sue kopajući po novčaniku – da ubacim dinar ili funtu.
– Ako količina sreće zavisi od vrednosti novčića onda svakako funtu, nasmejala se Mina.
– Ali šta ako samo lokalna valuta važi, umešao se Paul.
– U tom slučaju ubaci funtu i zamisli 120 želja, toliki je kurs zar ne, rekao je Aleks.
– Bilo bi dobro da uvek imaš uz sebe jednu ovakvu, samo još manju fontanu i da uvek možeš da zamisliš želju, nastavio je Paul.
– Instat sreća, ponovila je Sue radosna što se još neko slaže sa njenim konceptom.
Ana se približila fontani dok je Paul brže bolje dohvatio fotoaparat koristeći fontanu kao alibi da ponovo slika Anu.
Ana je iskoristila trenutak kada su svi prestali da pričaju – Mene ustvari zanima šta se dešava kada uzmeš novčić iz fontane – rekla je gledajući kao zmija žabu gomilu novčića.
– Pa uzmeš nečiju sreću, Mina je bila najbrža.
– Da li to znači da se njegova želja ispuni tebi, nastavila je Ana sada već kopajući po novčićima.
– To bi značilo da su djubretari iz Italije nasrećniji ljudi na svetu, rekao Paul.
– Ovaj mi se dopada. Mislim da ću ga uzeti, rekla je Ana gledajući od stajanja pozeleneli novčić.
– Ko zna šta će se desiti. Možda si upravo unesrećila nekog jadnika. Ili se tim novčićem na neki čudan metafizički način povezuješ sa njegovim bivšim vlasnikom koji je možda serijski ubica, ubacio se Aleks.
– I’ll take my chance – rekla je Ana čisteći salvetom staru rusku Rublju.
– Ustvari, ja mislim da si upravo postala deo nečije sreće, rekao sam.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 21. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
