Iskrene ispovesti art direktora 31

Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

– Glas ti je i dalje sjeban.

– Gde ste vi bili one noći?

– Ma bre sreli Žileta i ekipu pa otišli kod njega na piće da se ugrejemo. Zaglavili do ujutru.

Ćutao sam.

– E samo da si ti nama dobro, rekao je Aleks u pozitivnom spidu.

– Ok sam.

– Ej da. Kevu vratili na posao. Nema ko da im radi.

– Odlično Aleks.

– Aj vidim da nisi baš u fazonu.

– Čučemo se ovih dana.

– Naravno. Odmaraj!

Prekinuo sam vezu a telefon je odmah ponovo zvonio. Tamara!

– Ej mali. Jel si bolje?

– Ćao Tamarice. Pa, bolje je.

– Zaboravila sam da ti kažem da je kod mene tvoj papirić sa nekim brojem telefona i nacrtanim srcima. Ispao je dok sam tražila zdravstvenu po tvojoj jakni, pa sam mislila da je ti je važan.

– Obožavam te.

Izdiktirala mi je broj koji sam odmah okrenuo.

– Oui, rekla je Ana na francuskom.

– Ana?

– Non.

– Treba mi Ana, zbunio sam se. Ponovo!

– A vi ste?

Kreten, pomislio sam i najzad se predstavio.

–    Ah, pa to si ti. Delovao si pristojnije uživo.

–    Izvini. Nisam baš nešto, pokušao sam da joj objasnim svoje zdravstveno stanje.

–    Excuses, excuses, prekinula me je.

–    Da. Malo sam usporen ovih dana.

–    Bila sam sigurna da ćemo se sresti ponovo.

–    Ja sam mislio da si bezgrešna po pitanju takvih stvari. Magije, slučajnih susreta i sličnih fora.

–    A Ne! Samo je potrebno da ispravno protumačiš stvari oko sebe. I naravno, slučajnosti ne postoje. Samo poruke.

–    Da, moj usporeni mozak je više nije pratio.

–    I?

–    Šta?

–    O Bože. Zašto si toliko spor?

–    Ležao sam nedelju dana sa temperaturom 40.

–    Ah, pa što mi odmah nisi rekao srećice.

–    Pa…

–    Gde si kod Fontane?

–    Kako si znala?

–    Objasniću ti , rekla je pošto sam joj rekao adresu.

Luda je, pomislio sam tražeći neku reprezentativniju trenerku po ormanu, dok se keva smilovala i sklanjala nered iz moje sobe koji sam uspeo da napravim za tih par sati.

–    Trebalo je još da se odmoriš. Ležao si nedelju dana i čim ti je bolje odmah si povileneo.

–    Ne smaraj kevo.

Ana je 20 minuta kasnije pojavila na vratima sa kesom pomorandži, bananama i jednim svežim ananasem. Gde li ga je samo našla! E, tako je sve počelo.

Sledeći deo romana pročitajte ovde 20. marta!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!

bitsyu