Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Izašao sam na Terazije bez ikakve ideje šta dalje. Otišao sam ponovo do platoa i od Tamare, koja je i dalje sedela na Istoriji, saznao da se Aleks i Mina nisu pojavljivali na Filozofskom. Zajedno smo krenuli ka Knezu. Ćutali smo dok nisam progovorio negde kod Američke čitaonice.
– Ne razumem kakvi su to ljudi koji mogu da prebijaju starce, žene, decu… jedva sam izgovorio.
– Pukao ti je glas, rekla je Tamara i sela na klupu pored SANU.
– Ma vidim! Kakvi su to ljudi, ponovio sam, spuštajući glavu na promrzle dlanove a Tamara me je zagrlila oko struka.
– Jel si čitao knjigu Mali Lord, pitala je.
– Nikad čuo.
– Ne znam ko je pisao, ali radi se o dečaku koji odrasta sa majkom u ne baš prevelikom bogatsvu. Neki devetnasesti vek je u pitanju, i ispostavi se da mu je deda engleski lord. Pravi lord. Onda mališa postaje Mali Lord i sa majkom obilazi seljake na dedinom imanju koji žive u nekoj strašnoj bedi. Ispostavi se da su oni gladni, bedni ali i zavidni, zli i slično. I onda mališa pita majku zašto su oni takvi, a ona mu kaže nešto kao – beda radja zlo.
Ćutali smo neko vreme.
– Istina, rekao sam. Da li ti se čini da si okružena bedom i nesrećom. Kao kada je napolju magla i misliš da će ući u sobu ako otvoriš prozor. E pa ta magla je zlo koje nas okružuje i samo je pitanje vremena kada će i nekog od nas, koliko god se trudilii da budemo bolji, dokačiti.
– Misliš da će se to promeniti kada padne Milošević, pitala je Tamara.
– Sigurno, rekao sam samouvereno i ustao.
– Gde ćeš?
– Moramo da ih potražimo.
Peli smo se uz stepenice Aleksovove zgrade, pozvonili i otvorili vrata ne sačekavši da nam ih otvore. Tetka Nadica je sedela pored uključenog radija i plakala. Bilo je jasno da je na radiju čula šta se desilo, kao i da se Aleks i Mina nisu pojavili kući.
– Gde je Aleksandar, vrisnula je čim nas je videla.
– Ne znam, spustio sam pogled.
– Jel su vas tukli?
– Ne znam. Nisu. Mislim da nisu.
Nadica je sela, zapalila Classic i onda ponovo skočila na noge. Oči su joj bile krvave od plača a izraz lica ni malo nije ukazivao na racionalno ponašanje.
– Ti si za ovo kriv, uperila je kažiprst u moje lice.
Spustio sam pogled bez reči, a Tamara, koja je stajala iza mene me uhvatila za ruku povlačeći me ga izlazu.
– Ti si kriv, njen kažiprt je sada bio na nekoliko santimetara od mog lica.
– Tražili smo ih svuda tetka Nadice. Siguran sam da su otišli kod nekog da se ugreju.
– Đubre jedno. Lako je tebi da pametuješ, zdrav i čitav. Deda ti šalje pare iz Kanade i mnogo ti je lako da pametuješ. I ti imaš pravo da kažeš nešto o Miloševiću, o gladi i bedi. Ti si ga uvukao u ovo! Ti si kriv, urlala je aleksova keva.
– Hajdemo, rekla je Tamara i povukla me za ruku. dok sam ja ukopan stajao pognute glave. Tetka Nadicine reči su mi se odbijale po unutrašnjost moje lobanje. Da me Tamara nije izvukla odatle sigurno bih se onesvestio.
Seli smo na stepenice u prizemlju.
– Jel si dobro, rekla je Tamara.
Ćutao sam. Vrtelo mi se u glavi i dalje, pa sam se naslonio na Tamaru. Osetila je da nisam dobro.
– Hajde, idemo kod mene. Da popiješ čaj i da se ugreješ.
Jedva sam ustao, i uz njenu pomoć se doteturao do stana u jednoj od uličica iza Kneza ka Obiličevom vencu.
– Daleko ti je posao, rekao sam sada potpuno hrapavim glasom.
– Mnogo nezgodno oko prevoza i to, nasmejala se dok smo se polako peli uz stepenice.
– Devojačka soba stana u predratnoj zgradi bila je njema. Ušli smo preko terase sa koje se kroz prozor u dnevnoj sobi videla mršava bakica koja je sedela ispred televizora.
– Tvoja baka?
– Ma da. Bolje mi je da jednom nedeljno čujem kako je Marko Milošević dečko pun talenata, koji je pogatstvo zaradio noseći gajbice, nego da gledam matore kako se svađaju svaki dan i razbijaju stvari po kući. Ovde sam od proletos.
Razmišljao sam o tome kako je Tamara normalna i otvorena devojka, kao retko ko u ovoj usranoj Srbiji prenunoj kompleksa i primitivizma, dok prošao pored crno belih slika predradnog oficira, verovatno Tamarinog pradede, poređanih na zidu. Pored je bila i slika Slobodana Miloševića. Kakva ironija, odmahnuo sam glavom i ušao u sobicu za Tamarom.
U polusnu na Tamarinom krevetu sam čekao čaj, dok se iz kuhinje čuo dijalog.
– Jel si dobro sine.
– Jesam bako.
– Ja sam se zabrinula.
– Nema potrebe. Sve je dobro.
– Šta ti je to na ruci sine?
– Pala sam na stepenicama. Ne sekiraj se bako, samo ogrebotina.
– Pa eto. Nije ni čudo šta nam rade. Gledala sam na televiziji. Razbijaju stvari po gradu narkomani. Prave incidente. Dobro si ti i prošla sine kako je moglo da bude. I šta hoće oni? Da ne uče, da ne rade. Sram ih bilo. Dobro si ti prošla sine, da te nisu uhvatili narkomani.
– Policija me je tukla bako.
– Molim sine.
– Policija, bako! Policija me je tukla. Miloševićeva policija.
– E pa sine. Sigurno si se našla na pogrešnom mestu. Šta si ti uopšte tražila na ulici u to nevreme.
– Ništa bako. Slučajno prolazila. Počeli su ti Srećni ljudi ili Bolji život. Požuri da ne propustiš.
– Nije Bolji život sine, nego…
Donela mi je šolju čaja zatvarajući vrata za sobom.
Uzeo sam čaj, a ruke su počele da mi drhte.
– Ceo se treseš.
– Strašno mi je hladno.
– Imaš groznicu. Pokri se, ustala je pokušala da prebaci ćebe na kojem sam ležao preko mene.
Zavukao sam se ispod ćebeta dok je ona tražila toplomer u fioci. Na zidu iznad nje visio je okačen Cure poster sa slikom našminkanog Roberta Smitha iz najboljih dana.
– Jel čuješ Tamara?
– Šta mali, pitala je i dalje kopajući po fioci.
– Love song. Baka sluša Love song.
– Okrenula se i pogledala me uplašeno.
Whenever I’m alone with you,
you make me feel
Like I am home again
Whenever I’m alone with you,
you make me feel like I am whole again
Pevao sam uz muziku koja se čula iz bakine sobe.
– Jel me ložiš? Reci da me ložiš, video sam Tamaru okruženu maglom kako me drmusa dok sam nastavio da pevam uz bakinu muziku:
However far away,
I will always love you,
However long I stay,
I will always love you,
Whatever words I say,
I will always love you,
I will always love you.
– Buncaš jebote, vrisnula je Tamara i odletela iz sobe na belom ćilimu. Sada sam znao da je ona vila, najbolja drugarica Roberta Smitha i Boy George-a i da na Rudnik planini zajedno igraju Riziko svakog proleća. Otišla je da zajedno sa Anom kaže onom debilu iz vojnog odseka da sam nesposoban za služenje vojnog roka i da neću vratiti dug otadžbini.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 17. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
