Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Video sam zamagljenu Minu kako me lagano drmusa.
– Ajde spavalice, idemo.
– Koliko ima sati – bio sam u bunilu – koliko sam spavao?
– Par sati. Premoren si! Idemo, na mostu je kordon.
Skočio sam sa kreveta i pošto sam popio preostali hladni čaj bio sam spreman.
Spustili smo se preko Kneza i Obilićevog venca do mosta na kojem su pandurski kordoni razdvajali Novobeogradsku kolonu od demonstranata koji su stigli do centra iz drugih delova grada. Šlemovi su zlokobno svetlucali na žutom uličnom osvetljenju. Bilo je veoma hladno, ali i pored toga lepo veče. Previše lepo, pomislio sam i zapitao se da li je ovo replika iz nekog špageti vesterna koju sam pokupio ili sam ipak sam smislio ovu ljigu.
– Ne dopada mi se ovo, ceo dan imam nekakav loš predosećaj.
– Idemo do kordona da vidimo šta se dešava, Aleks je polako ulazio u histeriju i nije me ni čuo šta sam rekao.
Nisam imao snage da se raspravljam pa sam potrčao za njima probijajući se kroz masu.
Na mostu smo videli opozicione lidere kako se raspravljaju sa policijskim oficirima, a oko nas su bila umorna i izgladnela lica demonstranata. Da li zbog nedostatka sna, premora ili Ane video sam najgore moguće katastrofe, krvoproliće i ko zna šta još. Bio sam siguran da me gleda milion zlih očiju od čega bar 500.000 pandurskih koji samo čekaju da mi se najebu mile majke za sve moje tinejdžerske godine mitingovanja, organizovanja protesta u školi i puštanja anti Miloševićevske muzike sa prozora za vreme TV dnevnika. Prišao sam Aleksu i rekao mu da moramo da se sklonimo.
– Gde bre da se sklonim, urlao je, sada već u konfliktnoj fazi.
– Nešto ozbiljno nije u redu ovde. Hajde da se izvučemo iz mase. Video sam pandure kako se pomeraju iza kordona, i još jednu veću grupu ispod mosta, dok me je paranoja, karakteristična za hronični nedostatak sna sve više hvatala.
– Ma ne idem nigde. Šta mi mogu.
– Polazi zamnom. Odmah!, uhvatio sam njega za ruku a Minu gurkao po lešima i izvukao ih ka Kosančićevom vencu skoro na silu. Nekim čudom se nisu bunili. Možda su shvatili da nisam u sasvim normalnom stanju.
Samo što smo se popeli kod spomenika Nesvrstanima ili tako nečemu, panduri su počeli da divljački makljaju sve redom a levo se pojavio i vodeni top.
– U jebem im mater – rekao je Aleks sada sasvim tiho – kako si znao jebote?
– Nisam! Idemo gore, viknuo sam dok su nam se panduri već približavali, kao i masa uplašenih ljudi koji su trčali ispred njih.
Bežali smo između zgrada ka Terazijama zajedno sa još nekoliko ljudi koji su se na vreme sklonili ili su samo bili brži od kerova u punoj ratnoj opremi.
U susret iz pravca Sremske ulice nam je trčala žena sa krvavim licem i rukama – Ne idite tamo. Ima ih svuda.
Nastavili smo da trčimo ka Trgu preko Obilićevog venca kako bi se dokopali Aleksove gajbe, a sivo plave maskirne siluete su mi se priviđale iza svakog auta. Povišeni adrenalin u krvi zbog straha se suprotstavio paranoji nastaloj zbog nedostatka sna i umora stvarajući užasan osećaj. Izbili smo preko Kneza na Terazije, a ljudi su trčali na sve strane. Izgledalo je da panduri nemilosrdno tuku, ma ubijaju ljude svuda po gradu. Nekako smo zaključili da je u Knezu i kod Platoa gore nego na Terazijama pa smo potrčali ka Hotelu Moskva. Preko puta ulice sam video desetak kerova kako šutiraju dečaka koji je pao na zemlju držeći se za glavu. Pomislio sam da ludim, ali sam se osvestio kada sam video dva plavca kako trče ka nama. Bežite nazad, zaurlao sam na Aleksu i Mini i pošto sam video da beže od pandura, potrčao sam ka drugoj strani ulice nadajući se da će krenuti ka meni. Jedan konj trči brže od dva, setio sam se Taličnog toma ili nekog stripa u tom fazonu. Adrenalin pogura mišiće i mozak da rade milion puta brže ne
go inače i tačno je da ti se u ovakvim situacijama javljaju sećanja, slike i ideje za koje nisi ni sanjao da su tu negde. Pretrčao sam ulicu i prošao pored dečaka koji je nepomično ležao. Jebote, ubili su ga, pomislio sam ali nisam mogao da mu pomognem jer su ona dvojica i dalje urlali zamnom da stanem.
– Stani pucaću, jedan se drao kao lud seljačkim akcentom iz neke pičke materine.
– Ma pucaj bratko, trčao sam ka McDonaldsu još brže, sećajući se Šerbedžije iz Pre kiše.
Nasmejao sam se. Neverovatno, ali i osećaj za humor mi je bio milion puta pojačan.
Desno od mene je bio čitav kordon policije u raštrkanoj formaciji, a neki iz te grupe su tek usput pendrecima tukli troje novinara sa kamerom i vidnim oznakama PRESS na crnim prslucima. Ova dvojica su trčali zamnom, a ispred sebe sam video još jednu grupu pandura kako kod Meka trči za dvojicom starijih muškaraca i jednom devojkom koja je bila malo ispred njih.
– Svi smo najebali. Nemamo šanse da se izvučemo odavde, video sam kako su panduri stigli dvojicu, a najuporniji od njih je krenuo za devojkom meni u susret. Retard iza mene je i dalje vikao da će pucati.
U tom trenutku sam video da je devojka stala. Valjda je čula ovog idiota da će pucati i videla da mu trči pravo u susret, okrenula se levo i videla gomilu pandura i onda ostala ukopana samo nekoliko metara od mesta gde su neki drugi novinari pokušavali na Ruskom da objasne kerovima ko su.
Pritrčao sam joj, uhvatio je za ruku i na silu uvukao u Bezistan i odmah u jedan od otvorenih ulaza pored Doma sindikata. Pomerio sam se iza stepenica i držao je čvrsto zagrljenu jer mi se učinilo da bi mogla da napravi glupost i krene ka izlazu ili napravi neki šum. Čuo sam pandurske cokule kako protrčavaju ispred ulaza.
– Gde su. Pička im materina narkomanska, jedan je urlao odmah pored.
– Trči dalje tamo, vikao je na kolegu. Onda sam čuo kako se vrata otvaraju, a devojka je zadrhtala. Stegao sam je još čvršće i uz veliki napor što nežnije joj prislonio šaku na usta preko razbarušene kose zalepljene znojem za lice.
Upalilo se svetlo i ponovo sam prepoznao zvuk pandurskih čizama sada u hodniku na metar ili manje od nas. Devojka je drhtala i mislio sam da neće izdržati. Pomilovao sam je po vratu lagano joj sklanjajući kosu sa lica kako bih je smirio.
I imao sam šta da vidim!
Zelene oči su me gledale sa tim magično pomešanim osećanjima karakterističnim samo i jedino za Anu. Smrtno uplašena i skoro klinački bezbrižna, plačljiva i nasmejana, zainteresovana i ravnodušna. Sve što sam ikada tražio pronašao sam u tim zelenim očima. Sada je malo falilo da nas ja otkrijem, ali je srećom pandur izgubio interesovanje i otišao.
Ne znam koliko smo stajali bez reči, ali sigurno se taj vremenski period meri desetinama minuta.
– Rekla sam ti da ćemo se videti, rekla je Ana i kao da mi je rekla odgovore na sva moja pitanja.
Izašli smo lagano iz ulaza i videli ljude kako prolaze bez prevelike tenzije pa sam zaključio da je pandursko divljanje završeno. Kada smo stigli do Nušićeve, Ana je stala, skinula mi bedž Zajedno sa vijetnamke, poljubila me u obraz i rekla – Hvala ti. Vidimo se.
– Stani!, okrenula se i gledala me kao da joj nije jasno šta hoću.
– Ne, ne, ne ! Ej, nemoj to da mi radiš. Stvarno, moram da te vidim ponovo.
I dalje me je gledala bez reči samo je još malo više otvorila oči i zagonetno se nasmejala.
– Daj mi telefon, rekao sam približavajući joj se.
– Pa imaš ga, rekla je dok joj se na licu, iako se trudila da to sakrije, videlo da zbog ovakvog razvoja dodađaja umire od zadovoljstva.
Sada sam ja ćutao u potpunom zbunu.
Pokazala je ka džepu moje Vijetnamke, a ja sam brzo izvadio žuti papirić na kome je pisalo njeno ime, broj telefona i nacrtano srce.
– Ali kako? počeo sam ponovo da mucam.
– Magija, rekla je Ana i otišla ka prolazu u Nušićevoj.
Ponovo sam ostao prikovan za mesto gledajući u žuti papirić.
Kasnije sam shvatio da je ovo tipična Anina fora igranja sa emocijama, asocijacijama, strahovima, željama i ambicijama i svim sličnim najvažnijim životnim stvarima. Ona je rođena sa veštinom koju većina ljudi nikada neće ne samo naučiti nego ni razumeti. Najopasnije od svega je što je postala svesna toga i vežbala je. Iako je u tom trenutku nisam tako video, ona je bila pravi sveti gral marketinga, pr-a, komunikacija skriven u savršeno pakovanje. U samoj njenoj suštini su bili apstraktni principi kojima je mogao da se osvoji svet. Ona je osvojila moj.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 14. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
