Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Postoje trenuci koji te obeleže za ceo život, pomislio sam dok se Ana još bolje ušuškala na mom ramenu već spavajući. Shvatio sam da je trenutak kada sam je prvi put ugledao Anu u autobusu GSP dok je kondukteru objašnjavala da je zaboravila markicu obeležio ostatak mog života.
It s the first day of the rest of your life, baš kao što kažu Brian Molko i Timo Maas. I sve što mi se kasnije dešavalo, ceo moj život, ne bi bilo isto da ridžovana nisam pitao da li je gledao Kako je propao Rock and Roll.
– Što sine?, pitao je matori kondukter sa debelim cvidžama na crvenom nosu.
– Neviđeno ličite na super heroja, super ridžu, rekao sam sve vreme gledajući Anu.
Super ridža me nije skapirao, ali se nekoliko klinaca pored nasmejalo, pa je na brzaka izašao napolje shvatajući da ga je blam. Valjda ni super ridži nije svejedno da li će ispasti skroz glup u društvu.
– Ćao, rekao sam joj dok je gledala kroz prozor sasvim nezainteresovano, kao što samo ona ume.
– Aha, umilostila se da me pogleda i onda nastavila da gleda kroz prozor.
Baš u tom deliću sekunde kada sam video njen istovremeno bezobrazan i nevin, nezainteresovan i pun razumevanja pogled pretvorio sam se u zombija pod njenom potpunom kontrolom.
– Ideš na protest, ponovo sam pokušao pošto sam video bedž Zajedno na njenoj jakni.
– Izvini?, ponovo se na delić sekunde okrenula i kratkim pogledom me prikovala za šipku. Rukodržač, crnim markerom prepravljeno u rukodrkač, kako je pisalo na nalepnici iznad vrata autobusa.
– Na prot est, deš, shvatio sam da ne mogu da izgovorim tri reči kako treba.
Nisam baš bio glavni baja u školi tada, ali mi se fore za mucanjem i zbunjivanjem ipak nikada nisu dešavale.
– Jel se mi znamo?, pitala me, sada me sve vreme gledajući tim svojim zelenim očima, ponekom pegicom na nosu i ravnom kosom smotanom u savršeno neurednu pundju.
– Ustvari, kao da te poznajem ceo život, izašlo je iz mojih usta, a da ni sam nisam znao zašto sam to rekao. Zapravo, nisam znao ni da sam u stanju da kažem nešto tako patetično.
Još nekoliko sekundi me je gledala u oči, i samo nadljudskim silama superheroja za koje nisam znao da posedujem uspeo sam da izdržim i ne skrenem pogled. Namestila mi je kragnu košulje bez reči i šapnula na uvo – Možda se i poznajemo – okrenula se i izašla iz autobusa.
Jedva sam uspeo da iščupam nogu iz vrata iskačući za njom iz šesnaestice kod Doma omladine.
– Moram da te vidim ponovo, trčao sam pored nje dok je ona nekim čudom išla laganim korakom.
– Ako je tako, onda ćeš me sigurno videti, rekla je ponovo nezainteresovano.
– Daj mi telefon, kako ću da te nađem.
Stala je na semaforu dijagonalno od mesta gde će se nekoliko godina kasnije otvoriti Do jaja sendvičara, čekajući zeleno svetlo.
– Srešćemo se, rekla je i prešla ulicu, a ja sam prikovan njenim pogledom ostao pored semafora.
U trenutku kada je zamakla iza ćoška ka 29. novembra ponovo sam osetio svoje noge koje su do tog trenutka bile van moje kontrole zalepljene za asfalt.
Sledećih sat vremena sam se vrteo u krug oko Doma omladine, do Trga, gde je trebalo da počne protest opozicije i nazad do Doma vojske nadajući se da ću je sresti ili da će se bar nešto dogoditi što će mi skrenuti ubrzane misli. Setio sam se Joce, dečka iz kraja koji je zbog previše duvanja, na kraju završio u Palmotićevoj zbog, kako nam je objasnio, ubrzanih misli. Otišao sam do Dositejeve ulice nadajući se da me Aleks i Mina i dalje čekaju. Trebalo je da se nađemo kako bi zajedno otišli u protestnu šetnju.
– Gde si jebote, čekamo te pola sata. Koji ti je? pitao me je nervozno Aleks.
– Upoznao sam jednu devojku.
– Pa?
– Moram da je pronađem, rekao sam sve vreme se osvrćući oko sebe.
– Jel si opet duvao ono Jocino sranje?
– Ne, nisam, rekao sam skroz odsutno zverajući oko sebe.
– Evo ih Vesna i Đinđić, rekao je Aleks zviždeći u znak odobravanja dok je grupa od dvadesetak ljudi prošla pored nas.
– Moram da je pronađem, rekao sam penjući se na žardinjeru.
– Koliko ima ljudi večeras, pitao je stariji gospodin koji se nacrtao pored.
– Molim?, na kratko sam se vratio u stvarnost.
– Koliko nas je večeras?
– Puno gospodine, puno. Večeras će sve biti puno.
– Hvala vam, rekao je stari i otišao ka masi duvajući u pištaljku.
Krenuli smo sa Trga u protestnu šetnju zajedno sa masom ljudi kojih je te večeri zaista bilo više nego inače, verovatno zbog kiše koja je prestala da pada. Koračao sam iza Mine i Alekse Terazijama sve vreme se okrećući oko sebe siguran da je Ana negde blizu. Panduri su kod Crkve Svetog Marka, širila se nervoza kroz masu, pa je Aleks urlao kako treba da krenemo ka Dedinju, doduše bez prevelike reakcije ljudi oko nas. Polako smo prišli uglu Bulevara i Kneza Miloša i u daljini ka Pravnom fakultetu videli autobuse u kojima je Milošević iz unutrašnjosti dovlačio pandure. Kako smo se približavali televiji tenzija je rasla, pa sam i ja na trenutak zaboravio na Anu u iščečivanju pandura. Očekivao sam da će nas sačekati ili kod televizije ili da će izleteti već kod Crkve Svetog Makra ili na najgoroj varijanti da će sinhronizovano krenuti iz Takovske i iz pravca Bulevara na nas. Prošli smo televiziju bez problema, uz urlanje i kraće nego inače zadržavanje, pa je nervoza zbog glasina da se sprema pandurska intervencija
popustila već kod baka Olge koja je sa svoje terase na uglu sa Lole ribara ponovo bacala cveće ljudima u koloni.
– Da li se sećaš priče Stefana Cvajga Amok?, pitala me je Mina kod Ateljea.
– Kroz maglu, podseti me.
– Čovek koji poludi zbog devojke, vulgarno rečeno, nasmejala se buduća studentkinja svetske književnosti i ćerka dvoje profesora sa Mašinskog faksa.
– Sećam se, baš mi se dopao Cvajg i ta zbirka. Jel smo svi čitali istu?
– Naravno, od Aleksovog ćaleta.
– Da, ona crvena. I šta sa Amokom
– Mislila sam da nikada neću videti to, ali gledam tebe i potpuno mi je jasno na šta je mislio Cvajg.
– Ne pratim te.
– Potpuno si odlepio. Kao da si drogiran, a izgleda da ipak nisi. Šta se dešava. Ko je ta devojka?
– Devojka je…devojka, pričao sam opet nepovezano, sada se ponovo osvrćuči oko sebe – ne znam kako se zove, ali je…
– Čekaj, hoćeš da mi kažeš da si poludeo za devojkom za koju ne znaš ni kako se zove.
– Pa da! Tako nekako recimo. Ali stvarno nema veze što ne znam kako se zove. Kao da znam sve o njoj, ponovo sam to uradio. Iz mojih usta je izašlo nešto što nije imalo veze sa mojim racionalnim stanjem.
– Pa jel si uzeo telefon?
– Ne.
– Ne razumem.
– Ni ja baš sasvim, rekao sam, iako sam već tada bio sto posto siguran da će se nešto dogoditi na tu temu.
U tom trenutku smo se približili zgradi Radio Beograda pa je buka postala prevelika za nastavak razgovora, a i Aleks je urlao pored nas na sav glas “Bando crvena” u totalnoj histeriji. Sa jednog od prozora zamandaljene zgrade izletela je gomila papira, što je u masi protumačeno kao znak podrške.
– Gotov je, rekao je Aleks ni ne shvatajući da je izrekao veliku istinu, samo u četvorogodišnjoj viziji. Prošli smo pored Politikinog slomljenog izloga, a kod Doma omladine smo svi urlali B92.
-Jebote, a zašto nikada ne vičemo Index radio?, pitao je Aleks kurčevito – pa i oni su tu prekoputa.
Iz Doma omladine su bacali bedževe sa znakom koalicije Zajedno. Pokupio sam jedan i u tom trenutku čuo iz pravca Trga hit protesta od Playboy “Dođi bliže, dođi bliže, da budemo zajedno”. Nasmejao sam se već tada svestan da se neke stvari sasvim sigurno ne događaju slučajno i prikačio beli Zajedno bedž na crnu vijetnamku za koju sam štedeo mesecima. I to bez postave, što usred zime uopšte nije prijatno iskustvo! Ko nije probao kombinaciju Miloševića, zime 96-97, protesta, jebene ledene kiše koja je padala danima, i vijetnamke bez postave nikada neće saznati kakvo je to iskustvo. I to su stvari koje te obeleže za ceo život.
– Upropastio nam je najbolje godine života, Aleks je i dalje histerisao dok smo polako išli ka njegovoj gajbi u Dobračinoj ulici. Hteo sam da mu kažem da nam je upropastio cele živote a ne samo najbolje godine, ali bi ga to samo još više unervozilo pa sam se suzdržao.
U susret nam je išla Aleksova starija sestra Ivana, sa skroz izbezumljenim izrazom lica – jebote živi ste. Tukli su ljude na Terzijama.
– Kako?, svi smo rekli u glas.
– Bejzbolkama i pendrecima na sred Terazija. Batinaši! Samo su uleteli među ljude. Ima puno povređenih.
– Pička mu materina, urlao je Aleks šutirajući kontejner na uglu Dositejeve i Braće Jugovića.
– Idem do platoa, vidimo se posle, rekla je Ivana i produžila ka Filozofskom fakultetu.
– Čuvaj se, rekli smo drugima i razišli se ćuteći u mučnoj atmosferi.
Aleksova keva nam je skuvala čaj dok smo pokušavali da uhvatimo Index ili B92 na razdrnadnom Kamacrown stubu kupljenom u vreme Ante Markovića 1991 godine ili ranije.
– Šta je sa tobom?, Aleks je najzad primetio da sam odsutan.
– Ništa, nešto sam se zamislio.
– Zbog ovoga na Terazijama?
– Ma i zbog toga!
– Zbog te devojke?
– Ne. Ne znam. Možda. Mislim, da.
– I šta je bilo? Gde si je iskopao? Čime se bavi. Kako se zove? Pričaj bre!
– Ne znam stvarno, rekao sam već prilično nervozno.
Aleks me je pogledao grčeći mišiće oko očiju kako bi bez naočara izoštrio sliku i onda odustao od dalje priče. Shvatio je da neću izdržati nastavak besmislenog ispitavanja, pa je nastavio da pretražuje skalu .
– Idem, ustao sam i krenuo ka vratima.
– Gde ćeš bre ti?, pitao je Aleks.
– Idem da se prošetam. Nervozan sam.
– Da li si lud. Vidiš da prebijaju ljude po ulicama a ti ideš da se šetaš, stigao je da kaže Aleks. Već sam bio na hodniku ne okrećući se sa njegovom kevom koja je pokušala da me zaustavi.
Prošetao sam se do platoa gde se manja grupa starijih studenata glasno raspravljala ispred ulaza na Filozofski fax. Knezom sam se vratio do potpuno pustih Terazija, i avetinjski praznom Kolarčevom otišao do Doma omladine. Još neko vreme sam se vrteo okolo, ali pošto ni do 11:30 nisam pronašao Anu požurio sam ka zelenjaku kako bih uhvatio poslednji sedamdeset kec.
Izašao sam kod Fontane, video ugašena svetla na gajbi, što je značilo da su matori već legli, pa sam se popeo na krov zgrade nadajući se da ću tamo zateći nekoga od ekipe iz kraja. Baš tada, dok sam gledao crkvu Svetog marka, Skupštinu i svetleće reklame u daljini na Terazijama završilo se moje detinjstvo. To sam shvatio tek desetak godina kasnije kada mi je Sale objasnio u čemu je fora.
SALE
Najviše na svetu voli da igra fudbal. Posle toga voli da čita. Nesrećno oženjen. Više ne igra ni igre a ni ne čita. Najčešće obučen u teget trenerku i Adidas papuče od pre 20 godina.
– Sve je super batice. Skroz sam zadovoljan. Imam super kintu, super posao, kupio sam gajbu. Sve bi trebalo da je ok, ali kada sednem na bike subotom popodne i odem do Sounda ili Povetaraca ili do Ade da popijem pivo, nije to kao što je bilo pre 15 godina. Samo sedneš i super ti je. Gledaš reku i ne treba ti ništa više. Nekako sam uvek jebeno zabrinut, a nemam zašto. Jel me kapiraš šta ti pričam, rekao sam Saletu telefonom, tih 10 godina kasnije.
– Odrastao si mali veseljače, rekao je Sale kroz zajebeno sumoran osmeh, dok se u pozadini čula vriska njegovih klinaca.
Bilo je u pičku materinu hladno te noći, a moj stalni pratilac, nelagodni osećaj u stomaku, je jače nego inače podsećao na vojake iz vojnog odseka, Miloševića, demonstracije, pandure koji će nas možda koliko sutra isprebijati na ulici, prijatelje koji su otišli u Kanadu, Australiju i Novi Zeland, nepoložene ispite na fakultetu i konačno Anu. Govorio je da neću brzo zaspati, pa sam naslonjen na ogradu gledao ka nebu iznad Beograda i svetlećim reklamama na Terazijama, pokušavajući da zagrejem prste na rukama. Ana je tog dana poslužila kao okidač koji mi je pokrenuo potpuno nove koncepte i potpuno novu vrstu zabrinutosti u stomaku. Ambicije!
Na kraju se sve vrti oko toga. Ako spadaš u grupu ljudi koja ume da stvori, i ako se kojim nesrećnim slučajem desi da se tvoja lična kapsula sa oznakom BIOHAZARD – AMBICIJE aktivira, znači da će se tvoj život pretvoriti u agoniju neprekidne sulude potrage za srećom ili samo efikasnijim načinom da se ubije ta energija koja ti omogućava da neprekidno stvaraš nove ideje i nove razloge za sopstvenu suludu impresiju totalne mizerije. I nove ambicije.
I tako do kraja života, samo ukoliko ne pronađeš svoj ključ za zatvaranje ove pandorine kutije. Kako su najvažnije stvari u životu ujedno i najjednostavnije, početak je obično i kraj. Pitanje je odgovor. Tako je i Ana bila moj početak i moj kraj.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 12. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
