Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Prošao sam pored Fusiona nazad do VIP terase. Nisam video nikoga poznatog sa kim bih popio kafu, pa sam produžio pored sata, male tehno bine – Elektrane i zaboo se kod Tuborg Chilouta. Potpuno savršen pogled na celu panoramu Dunava i Novog Sada, baš ogroman mesec i odličan dram bili su mi dovoljni da ovde ostanem. Oko mene je bilo samo još nekoliko nezainteresovanih stranaca, a kako je ovo jedan od najzavučenijih kutaka đave ponadao sam se da me ovde neće pronaći niko dosadan i željan druženja, kako bih makar na pola sata pokušao da sredim misli.
Uzeo sam još po jednu flašu Cockte i zastrašujuć e vode Jazak i smestio se na zidić, dok su pored mene dvojica iz obezbeđenja upravo ugledali nekog heroja koji se popeo uz zidine nadajući se besplatnom ulasku.
Šta možeš da izgubiš! I dalje mi se Aleksovo pitanje vrtelo po glavi, kada sam u trenutku video ceo novi svet koji sam godinama skrivao od samog sebe.
Možeš da izgubiš samo onoliko koliko želiš. Ako nemaš ambicije, brate pa ni ne možeš ništa da izgubiš. Iako spolja ne izgleda tako, ja sam izgubio ambicije. Pomirio sam se sa svojom po nekim jebenim opštim standardima solidnom sudbinom. Nekim čudnim mehanizmima zaštite ili jebem li ga čega uspeo sam da potisnem i zaboravim sve ono što sam želeo u životu.i zadovoljio se nekim bednim komerciajlnim poslovnim uspehom. Zaboravio sam na svoje najvažnije želje, ambicije i kretivnost koje sam sahranio jadnom zamenom. I siguran sam da je Ana ključ! Kao u reklami za Beck. Ti imaš ključ. Ja imam ključ i to je Ana. Sve ću uraditi da dođem do njega i za sada se sve kreće kako treba.
U daljini sam čuo Haustor i stvar “Uzalud pitaš“, pesmu na koju smo se i Ana i ja ložimo oduvek. Ovakve “slučajnosti” su mi se ranije stalno dešavale, ali su u jednom trenutku iznenada prestale. Kao da me je neko uskratio za ove poruke – “na pravom si putu samo nastavi”, ili – “odustani, grešiš“! Ovoga puta sam bio siguran da sam na pravom putu.
“Zar si stvarno mislila da je sve to igra.“, čuo sam Rundeka u daljini, a onda i “…što sam ja zbog tebe sam” samo sasvim blizu iza mene.
Jebote, izgleda da ludim, pomislio sam u deliću sekunde.
“Uzalud pitaš ko ide”, rekao sam i video Anine oči koje mi se smeju tik iza mene.
– Znala sam da si ovde!
Nasmejao sam se siguran da su se neke više sile umešale u celu priču.
– Znao sam da ćeš me naći, odgovorio sam joj i uhvatio je oko struka, dok je stajala između mojih nogu.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 9 marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
