Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Otvorio sam oči i video Anu kako leži okrenuta ka meni svega par milimetara udaljena od mog lica. Ruke su nam bile isprepletane i neki iskompleksirani priučeni psiholog iz ženskih magazina bi verovatno procenio da je naša duga veza sasvim stabilna i puna uzajamnog poverenja.
Sat i po kasnije parkirali smo se tik pored Narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zazvonio mi je telefon samo što smo ušli u Playlife prodavnicu preko puta McDonaldsa.
– Gde ste, pitao je uzbuđeno Aleks. Nisam ni stigao da mu odgovorim, a on je dva puta ponovio da brzo dođemo do stana koji su on i Mina iznajmili na 5 dana i prekinuo vezu.
Izvukao sam Anu iz prodavnice, a kako je Novi Sad ipak mali grad, a njihovi vozači pokazuju neverovatnu toleranciju prema agresivnoj Beogradskoj vožnji posle par minuta trčali smo uz stepenice nove zgrade u blizini Spensa.
U sobi sa krevetom, dva dušeka i vrećom za spavanje sedeli su Janey, Paul, Sue, njena drugarica i Mina. Aleks je sa terase vrisnuo – Uhapsili su Alena.
– Zašto, pitala je Ana brzo.
– Pokušao je da kupi travu od policajca u civilu, a onda je odbio da mu pokaže pasoš ili tako nešto – preduhitrila ga je Mina brzim odgovorom.
Pogledao sam naše prijatelje iz Londona koji su u sebi proklinjali trenutak kada im je palo na pamet da dođu u Srbiju.
– Gde je on sada, pitao sam.
– Ne znamo, odgovorili su svi u glas.
– Jebote, kako ne znate, pa šta radite ovde onda, reagovala je Ana.
– Čekaj, uhvatio sam je za ruku kako ne bi dodatno pogoršala već prilično napetu atmosferu.
– Šta imaš od dokumenata kod sebe, pitao sam Janey koja mi je delovala najpribranije u tom trenutku.
– Sorry, nije me najbolje razumela.
– Da li pored pasoša imaš još nešto od dokumenata kod sebe, neku legitimaciju, vozačku dozvolu, bilo šta – ponovio sam.
Ovoga puta je razumela, pa je počela da pretura po Prada tašnici izvlačeći nekoliko ID kartica. Na jednoj od njih je bila njena slika i pošto mi ni posle 10 sekundi uopšte nije bilo jasno čemu služi zaključio sam da će biti dovoljno dobra za pokušaj izvlačenja Alena iz pritvora.
Janey, Ana i ja smo u kolima dogovorili uloge i ušli u policijsku stanicu.
– Izvoli, rekao je smoreno matori pandur na ulazu grickajući semenke od bundeve. Vojvođani, pomislio sam!
– Ja sam urednik sa RTS-a, naš kolega iz Londona je jutros priveden dok je radio reportažu o Srbiji.
– Lične karte, rekao je smoreni i dodao, ne menjaju izraz lica – soba 4.
Inače, u sobi četiri u Vojnom odseku Novi Beograd sedi ekipa zadužena za “Upućivanje regruta na odsluženje vojnog roka” na čelu sa ozloglašenim nekim majorom, kome je glavna zabava tokom devedestih bila da momke iz kraja progoni telefonom. Urbana legenda kaže da čak i na gajbe išao, gde je sa bakutama pričao o nepravdi nad srpskim narodom dok su se regruti skrivali po ormanima ili bežali preko terasa. Ja sam se izvlačio na potvrde sa raznih fakulteta koje sam upisivao samo zbog toga, sve dok mi prigovor savesti iz moralnih, etičkih i filozofskih razloga nije omogućio da na lakši način vratim jebeni dug jebenoj otažbini. Poenta cele ove priče je da mi soba broj 4 u ovakvom tipu ustanove nije budila previše lepe asocijacije.
Prošli smo kroz mračni hodnik sa zelenim plastičnim podom i pokucali na drljava vrata sobe četiri, kojima je stvarno samo nedostajao natpis “Upućivanje regruta na odsluženje vojnog roka”. Unutra su sedela dvojica starijih pandura sa gomilom metalnih zvezvdica i prugica po ramenima, što znači da se radilo o nekim pandurskim mudima. Skapirao sam da je to dobro, jer su oni verovatno mogli da puste Alena.
– Izvoli, rekao je jedan od njih istom intonacijom kao i smoreni pandur na ulazu. Brate, jel ih to uče na jebenoj akademiji, pomislio sam.
– Dobar dan. Ja sam urednik sa RTS-a. Naš kolega iz Londona je jutros priveden dok je radio reportažu o Exitu, ponovio sam priču. Ovo je njegova koleginica iz čuvenog britanskog magazina FHM Janey Rogers.
Prvi pandur seljačkog izraza lica je počeo da čačka uvo, a drugi, nešto kulturnijeg imidža je ustao i izašao bez reči.
– Novinari znači, rekao je pandur, sada gledajući prst kojim je čačkao uvo.
– Da, novinari, odgovorio sam trdueći se da zvučim što kulturnije, iako me ta pandurska fora sa ponavljanjem pitanja izluđuje – novinari, iz Londona.
– Iz Londona, ponovio je pandur dok je isti onaj prst sada zavukao ispod košuće i čupkao dlake.
– Iz jebenog Londona, seljačino smrdljiva – pomislio sam i u tom trenutku mi je po dogovoru pozvonio telefon.
– Da ja sam! Sad sam u stanici. Pričam ovde sa gospodom iz policije. Biće sve u redu. Ne, ne moraš da zoveš Tijanića. Zovem te čim završimo – prekinuo sam Aleksu vezu i video drugog pandura koji se upravo vratio sa masnom fasciklom kako je zainteresovano pratio razgovor.
– Pokušaj trgovine opojnim sredstvima i opiranje prilikom legitimisanja. To su ozbiljne stvari, čak i za jednog novinara, rekao je prvi pandur gledajući u papire iz masne fascikle.
– Potpuno se slažem sa vama kolega, ali čovek je novinar i radio je reportažu, odgovorio sam.
– I baš je zato drogu pokušao da kupi, jel tako?
– Da, tako je. Zbog reportaže.
Pogledao je Janey i na srpskom rekao – a ti si njegova koleginica. Preveo sam, a Janey je izvadila pripremljenu karticu i na Engleskom samouvereno izdeklamovala dogovoreni tekst iako je opušteno mogla i da kaže kako se pravi Indijski ekstra ljuti kari, ili ispriča gde se u Londonu nalaze svingerski klubovi koje je posećivala poslednjih godina.
Pandur je tražio legitimaciju i pogledao me očekujući prevod.
– I vi mislite da može ovde u naš Novi Sad da dođe tamo neki Englez, da našoj deci prodaje drogu i mi svi sad treba da se ovde pravimo blesavi? – rekao je podignutim glasom i vidno iznerviran panjdur seljačkog izgleda i crvene face.
U ovakvoj situaciji najbolje je ne raspravljati se sa takvim tipom ličnosti, već sačekati da sam sebi odgovori, posle čega je prilično velika verovatnoća da će uraditi ono što vama najviše odgovara.
– Nije im dosta što su nas bombardovali – nastavio je pandur. Ja sam i dalje ćutao, nadajući se će se Ana uzdržati od nekog komentara koji bi celu akciju sjebao.
– I ta narkomanska muzika, pandur je već počeo da urla, ali se drugi plavac u tom trenutku nakašljao i pogledao ga sa pandurskim osmehom na pandurskoj faci. Istog sekunda je prvi prestao da sere o belosvetskim hohštaplerima, sidi, Drugom svetskom ratu, ludim kravama, drogama za silovanja i masonskim zaverama.
– Da li imate neki dokument koji može da potvrdi da je vaš kolega ovde službeno, čuli smo kulturnog murkana.
– Naravno, odgovorili smo Ana i ja istovremeno, a Janey je osetila trenutak i iskusno klimala glavnom.
– Donesite mi potvrdu i pustićemo ga, rekao je pandur i izašao iz sobe.
Ana i Janey su krenule za njim, a ja nisam mogao da propustim priliku da pobesnelog pandura još malo nerviram, pa sam mu prišao pružio ruku i rekao – vrlo ste ljubazni, puno hvala kolega.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 2. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
