Cele nedelje spavao sam po 6 sati… sto je u poredjenju sa 10 do 12 sati pre toga veoma uznemirujuce za moje telo…. Jedva sam docekao petak na subotu da se naspavam kao covek… Ipak justros u pet do 8 poceo je telefon da zvoni… prvo supervizori salju poruku da su spremni oko 8, a onda oko 9 da su devojke na radnim mestima… a onda nije sve to bilo dovoljno… (sto puta da gledam telefon sta su napisali) nego su poceli da zovu da opet pitaju glupa pitanja… Covece koliko glupih ljudi ima… ovo je nemoguce… Nisam ja najpametniji covek na svetu, ali ovo stvarno postaje frustrirajuce…
Ipak s druge strane mislim da sam im previse uterao strah u kosti pa sad zovu da provere svaku sitnicu…. Dovraga, valjda misle da sam ja neki bradati covek sa pistoljem u ruci… a ustvari mnogi od njih imaju decu, porodice i za njih sam klinac… cak mi i persiraju… Mislim da je to zbog mog bitchy stava… ali stvarno sam morao jer su bili nemoguci… Sta li bi se desilo kad bi me videli ludog u provodu…
Boze kad se setim ta dva depresivna meseca po povratku… hvala bogu da je sve proslo… to je bio nemoguc period…
