Spoznati sebe u današnje vreme nije lako. Svako od nas trudi se da pronađe nešto što će nas barem na trenutak odvojiti od svakodnevnice i onoga što ona sa sobom nosi. Bez obzira da li to svima polazi za rukom, borba za onim istinskim i lepim još uvek traje.
Međutim, u našoj zemlji postoje ljudi koji su svoj svet pronašli negde duboko, vraćajući se svojim istinskim korenima i vodi. Oni se bez daha spuštaju duboko u plavetnilo okeana, pronalazeći svoj svet u tim dubinama.
Jedan od njih je i Goran Pejčić AIDA Insruktor ronjenja na dah, član AIDA Srbije, takmičar i veliki entuzijasta. U intervjuu Domino Magazinu objašnjava svoju strast i ljubav koju ima prema zanimljivom sportu koji mnogi nazivaju ekstremnim.
Šta je freediving?
Ronjenje na dah je sportska disciplina koja podrazumeva ronjenje bez disanja, sa samo jednim udahom. To je najstariji i najrašireniji vid ronjenja. Morske dubine oduvek su bile predmet čovekovog interesovanja. Poznato je da su ljudi savladali veštinu ronjenja još u davna vremena. Lovci na bisere i korale su ronili na dah i do 40 metara dubine.
Apnea u sportu podrazumeva zadržavanje daha (nedisanje) i ronjenje u inspiratornoj apneji, čija dužina i dubina zavise od niza faktora: doba, pola, vitalnog kapaciteta, treninga, zamora, motivisanosti, straha, ambijentalnog pritiska i temperature okoline. Sve više je zastupljeno verovanje da to nije sport, već način (stil) života, za koji je potrebno mnogo volje i predanosti, kao i bistar um! Svako može da roni na dah, ako je zdrav, a poželjno je da za to ima i lekarsko odobrenje, radi svoje lične sigurnosti. Takođe, poželjno je da ima i osnovni nivo znanja (bar jedan kurs), kako bi mogao pravilno da primenjuje svoje umeće. Godine 1994. osnovana je prva svetska asocijacija za razvoj ronjenja na dah – AIDA International, sa sedištem u Lozani, koja se pored ostalog bavi i edukacijom slobodnih ronioca na dah (freediver-a). U našoj zemlji 2004. godine osnovana je AIDA Srbija, udruženje ronilaca na dah, kao njen ogranak. U okviru udruženja postoje edukovani i ovlašćeni instruktori koji drže kurseve za slobodne ronioce.
Odakle ideja da se baviš ovim sportom? Odgledao Big Blue?
Pa još kao mali imao sam učestale snove da ronim i padam u dubinu, dok su drugi možda sanjali da lete ili gase vatru.
Kasnije se to prenosilo i u vodi, kao mali više sam bio u njoj nego van nje, pokušavajući da dodirnem dno koje je u početku bilo na 5 metara. Iz dana u dan sam se pomerao sve više i više od obale i bez ikakvog straha pokušavao da idem sve dublje i dublje.
Pre pet godina odlučio sam da nešto promenim u svom životu i svu svoju energiju usmerio sam ka onome što me je još kao dečaka činilo srećnim, a to je upravo ronjenje na dah.
Film Big Blue imao je naravno jak uticaj na mene i dodatno je doprineo da sebe stavim u realnu ulogu iz tog filma.
Kako se trenira?
Ronjenje na dah je veoma specifičan sport, pripremni period za takmičarsku sezonu traje otprilike pet meseci. To su uglavnom bazične pripreme na suvom i u teretani, cardio treninzi u vidu trčanja, vožnje bicikla, plivanja. Yoga, tehnike opuštanja i tehnike disanja su takođe bitni zbog same elastičnosti tela i njegove unutrašnje energije.
Nakon toga sledi mesec dana specifične pripreme gde se u treninge ubacuju elementi zadržavanja daha kako bi se organizam navikao i istolerisao na manjak kiseonika pri naporu. Posle toga sledi voda, more i dubinski treninzi. Ishrana je takođe bitan faktor u ronjenju na dah.
Sve u svemu čar ovog sporta je što nam naše telo neprestano šalje signale, svako sluša svoje tako da je organizovanje i sprovođenje samih treninga veoma individualna stvar.
Da li postoje razlike između muškaraca i devojaka u ovom sportu?
Razlika je sve manja i manja što pokazuju i rezultati koji su se jako približili muškim. Inače sve je više žena koje se bave ronjenjem na dah. Recimo dubinski svetski record u CWT disciplini (konstantni balast sa perajima) iznosi 96 metara, a drži ga Sara Campbell. Ono što raduje je da se te granice na treninzima i dalje pomeraju!
Koliko vi zapravo ostajete pod vodom?
To pitanje mi jako često postavljaju. S obzirom da postoji više disciplina i samo vreme provedeno u vodi varira. Recimo u disciplini Statička apne-a gde je cilj da se što duže u mirovanju vreme provede u vodi, svetski rekord je recimo neverovatnih 11 minuta i 35 sekunde.
U ostalim dubinskim i bazenskim disciplinama gde ono nije merilo, već ostvarena dubina ili dužina, vremena zarona dostižu i do 5 minuta. To je jako mnogo uzimajući u obzir probleme na koje freediver-i nailaze tokom zarona, a to su problemi sa dubinom, pritiskom, temperaturom vode, potrošnjom kiseonika iz mišića koji rade u vodi bez istog itd.
Da li je lakše kada stojite ili kada se krećete?
Ukoliko ste totalno mirni i smireniji manje ćete kiseonika trošiti. Da li je lakše, opet kažem sve zavisi o kojoj disciplini govorimo. Kada se rade dubinski zaroni, cilj nam je da se totalno opustimo pri zaronu i da bukvalno spavamo na putu ka dole kako bi mozak i mišići trošili što manje kiseonika. I auto koji stoji na parkingu ne troši ništa, slično je i sa ljudskim organizmom. Sve je pitanje ekonomičnosti i koliko ustvari umemo da sačuvamo ono što udahnemo.
Da li je istina da je ronjenje na dah štetno za zdravlje?
Medicina i dalje pokušava da otkrije kolike su ljudske granice i dali je ronjenje na dah štetno. 1962 godine medicina je tvrdila da je nemoguće spustiti se na 50 metara i da će ljudski organizam na toj dubini bukvalno eksplodirati. Sve ih je tada opovrgnuo čuveni Enzo Maiorca zaronivši na 51 metar. Dubine su se od tada jako pomerile, čovek ide još dublje, a medicina i dalje traži odgovore. Trenutna najveća ostvarena dubina na dah u disciplini NO LIMIT je 214 metara što je zaista neverovatno, a najavljeno je i njeno pomeranje do magičnih 300 metara.
Kao i u svakom drugom sportu ukoliko mu se ispravno priđe mislim da nema potrebe za brigu.
Da li se nekada onesvestio pod vodom?
Na sreću do sada nisam. Trudim se da slušam svoj organizam koji mi šalje signale tokom zarona, tako da sam uglavnom u granicama svojih realnih i trenutnih mogućnosti.
Kada amaterski ronimo na dah, o čemu bi trebalo da vodimo računa?
O onome što sam malopre rekao. Svako treba biti svestan svojih mogućnosti, treba ih poštovati, ići korak po korak u ostvarenju svojih ciljeva pa makar to bio i snorking na odmoru. Jedno od osnovnih i najvećih pravila je da NIKADA NE RONITE SAMI. Uvek bi trebalo da pored sebe imate nekoga ko će motriti na vas ili vi na njega.
Jedna od bitnih stvari je i edukacija u ronjenju na dah. Svakog meseca održavamo AIDA freediving kurseve gde ljude upoznajemo sa ovim lepim sportom, opremom koja im je potrebna, njihovim resipratornim sistemom, vodenim okruženjem u kome se nalaze. Radimo sa njima u bazenu, otvorenoj vodi, učimo ih tehnikama disanja i opuštanja, kako da sigurno rone i provode vreme u lepotama podvodnog sveta.
Kako izgledaju takmičenja i na kojim si ti bio?
Takmičenja se dele na bazenska i na dubinska. Bazenske discipline se dele na DYN (dinamika sa perajem), DNF (dinamika bez peraja) i STA (statika). Dubinske discipline su CWT (konstant sa perajima), CNF (konstant bez peraja), Free Imersion (povlačenje uz konopac rukama), Variable Weight (zaron sa promenljivom težinom) i jedna od najtežih i ujedno najopasnijih No Limit (zaron uz pomoć sanki opterećenim težinom, a izron uz pomoć balona).
Do sada smo bili na dosta bazenskih takmičenja kod nas i u inostrantsvu na kojima smo osvajali zapažena mesta. Takodje smo bili i na dubinskim svetskim prvenstvima u Egiptu i Crvenom moru gde se naša zastava viorila više puta, a da za to nažalost ovde niko nije ni znao. Naravno problem kao i u svakom sportu ovde kod nas je ulaganje i podrška koja nam je nekada preko potrebna.
Naredno dubinsko takmičenje za koje se spremam je TRIPLE DEPTH CHALLENGE krajem Septembra u Sharm el Sheiku.
Koje rekorde držiš?
Trenutno držim nacionalni rekord u dinamici sa perajima koji iznosi 157 metara. Nakon dolaska iz Egipta planiram da najavim obaranje istog.
Snimali ste i filmove, koji su sledeći planovi?
Da! Svake godine zabeležimo najlepše momente sa naših ronjenja. Ove godine planiramo da obiđemo neke od olupina u crvenom moru, ronimo na dah oko njih, i sve to ponovo zabeležimo okom kamere. Trenutno smo u potrazi za sponzorstvom koje će nam omogućiti kvalitetniju opremu i odlazak na neke zanimljive destinacije. Na taj način bi sproveli naš projekat o prvom srpskom filmu o freediving/u kod nas, koji bi promovisali na svim svetskim festivalima podvodnog i kratkometražnog filma.
Kako mogu da ti se priključe svi zainteresovani?
Opustite se, na trenutak zaboravite na posao, stres i zaronite sa nama….. i posetite naš sajt stateofmind.rs
