Naša urednica je odlučila da ode na izlet do Srebrnog jezera. Saznajte kako je to izgledalo.
Dogodilo se da smo se spontano čuli u četvrtak i zaključili da sklopom nekih jako čudnih okolnosti niko od nas nema ništa od obaveza za vikend, tačnije u nedelju. U našim umovima se istovremeno rodila ideja da to slobodno vreme iskoristimo za neki izlet. Ja sam u poslednje vreme čula hiljadu priča o nekom Srebrnom jezeru kod Požarevca, pa reko’ ajde da vidimo i to čudo! Navodno je mega lepo, gomila ljudi ima tamo vikendice… Pozvala sam i jednu drugaricu da krene s nama, da odnos muških i ženskih bude 50-50. Tako je manje naporno, a i imaću s kim da komentarišem razvijene prolaznike. Razdragano smo spakovali kupaće kostime, cvike za sunce, foto opremu… Išli smo ortakovim kolima, srećom ne mnogo rano. Dan je bio sunčan i vreo. Obećavao je lood provod.
Put je protekao opušteno, pošto ortak nije vozio u tipičnom kamikaza stilu, kao što ima običaj… Muzikica, čips (da, malo smo mrvili po kolima), laki razgovor, klima uključena na najjače. Kad smo bili već blizu jezera, koje je trebalo da bude „tu kod onog brda“, iznenađeno smo konstatovali promenu klimatskih uslova. Dok je tamo odakle smo došli bilo lepo, toplo i vedro, iznad Srebrnog jezera bili su gusti crni oblaci koji nisu slutili ni na šta dobro. Do jaja! Ovaj moj ortak se mnogo iznervirao zbog toga. Stalno je ponavljao: „Sad sam se baš smorio!“ i došlo mu je da udari po volanu! Mi smo se smorili zbog njegovog smorenja… Počela je kišica. Bolje da smo otišli na Adu!!! Srećom, pogodili smo malo neugledno skretanje, i posle nekoliko minuta se obreli na parkingu. Jeeeee! Stigli smo! Iskočili smo iz kola, protegli noge i uputili se ka jezeru. Prošli smo pored nekoliko baš lepo uređenih pansiona i restorančića. I ugledali Srebrno jezero… Pa sad, iskreno, i nije nešto senzacionalno. To je dunavski rukavac, pregrađen nasipima. Liči na Adu, samo je vreme mnogo ružnije.
U tom trenutku su se naši drugari okrenuli i sigurnim korakom krenuli ka restoranu. Restoranu? Tek smo stigli do jezera, nismo ga ni pošteno pogledali, da ne pominjem neki obilazak okoline, pritom smo doručkovali pre nepunih dva sata i sve vreme u kolima nešto grickali, a oni bi sada da jedu!? Nas dve nismo mogle da verujemo. Njih dvojica nisu mogli da veruju da se mi uopšte dvoumimo između mešanog mesa i šetnje… Tako smo se u startu podelili. Njih dvojica su otišli na has i pivce „Kod Brke“, a nas dve da procunjamo okolo i overimo plažu. Mi smo, prirodno, ispale krive zbog tog razdvajanja društva. Da li sam malopre rekla plažu? Ono je u stvari više livada koja se spušta u jezero. Tu i tamo proviruje pesak… ili je i to zemlja. Bljak! Nije mi se kupalo u blatu! Ne znam zašto neko ne naspe šljunak, te tako ne napravi nešto upotrebljivo za turiste. Kišica i dalje rominja. Duž šetališta nekoliko kafića sa lokalnim sponzorušama, porodicama na izletu, par grupica tinejdžera… Tu su i tezge sa „suvenirima“ i sve mi liči na neki jeftini vašar. Bezveze je uređeno. Veoma sam razočarana.
Na kraju šetališta je kamp. Ulaz je zabranjen ako se ne javiš portiru. Portir ne postoji, tako da ulazimo. Kamp je krajnje zapušten, što je šteta jer ima puno zelenila i mogao bi da izgleda stvarno dobro uz samo malo truda. Šetnja kroz kamp se pretvorila u borbu za preživljavanje: rojevi krvoločnih komaraca su kidisali na nas! Bežimo natrag na šetalište, na suncu ih ima manje. Pridružili su nam se drugovi. Stomačići su im dodatno narasli. Kišica prestaje. „Civilni“ vojnik kupuje još litar i po piva, pa odlazimo da iznajmimo pedalinu. (Ja prvo nisam htela, ali mangupi me nagovorili!) To je bio pravi potez! Prelepo! Mi smo se sunčali (u međuvremenu je izašlo sunce), a jedan od ortaka (pivopija) se i kupao. Kaže da je voda super. Zove me da se „vatamo pod vodom“. Ma važi! Trčim.
Pedalali smo do druge obale jezera, koja je uglavnom divlja, osim nekoliko lepih, izolovanih vikendica i drvenih molova sa pecaroškom ekipom. Daleko od tezgi sa suvenirima sagledavamo lepšu stranu života (i jezera). Baš smo uživali…
Vraćamo se polako na obalu. Drug je sam iscrpeo rezerve piva. Javila su se još dva ortaka da upravo sižu, pa kupujemo sladoled i nalazimo se s njima na parkingu. Oni kažu da će da produže do Golupca. Tamo je neka tvrđava iz XIV veka. Odlučimo da idemo i mi. Naći ćemo se tamo. Usput su se ovi muški posvađali. Ja sam htela da mašem nekim slatkim momcima u kolima iza nas, ali mi nisu dali. U kolima više niko ne razgovara. Nalazimo se s ostatkom ekipe na proplanku pored puta, sa koga puca pogled na ogromni Dunav i tvrđavu Golubac. Tvrđava izleda fenomenalno. Malo slikamo. Neki bi da se penju na tvrđavu, drugi ne. Ja sam odustala od te ideje zbog neadekvatne obuće – fensi japankice. Da sam znala da ćemo ići i do Golupca ponela bih i patike za trekking, pa u obilazak. Ponovo svađa.
Krećemo nazad. Opet nastaje problem: ima glasova za to da se vratimo na Srebrno jezero i odemo (ovaj put na ribu) „Kod Brke“, dok su drugi za povratak u Beograd. Ne možemo da se dogovorimo. Svi smo se smorili. Vraćamo se za Beograd.
Kako stići?
Autoputem ka Nišu, malo iza trećeg skretanja za Smederevo nalazi se skretanje za Požarevac. Odatle pravo do prvog putokaza za Veliko Gradište, zatim putem ka Velikom Gradištu sve dok sa leve strane ne ugledate natpis za skretanje ka Srebrnom jezeru. Ukupno oko sat i po vožnje.
