Kada u našoj dragoj zemljici neko pomene rafting, svi odmah poviču Tara! Tara! Logično, svi su čuli za splavarenje Tarom, najlepšom rekom Evrope, nacionalni park netaknute prirode i drugi po veličini kanjon na svetu (posle Kolorada). Bla, bla… Ali, mi smo se zapitali da li postoje neke alternative. Koje su još reke kod nas dovoljno zanimljive za spuštanje čamcima (i još po nešto)? Ne samo da smo se zapitali, već nismo bili lenji da odemo i neke od njih i sami proverimo.
IBAR
Da, već godinama slušamo o tom Veselom spustu na Ibru! Navodno je neviđeno zezanje. E, prošle godine smo čvrsto odlučili (urednici su odlučili) da neko iz redakcije mora to da overi. Izbor je pao na mene jer sam prevejana morska (i rečna) vučica, a uz to su nepredviđene (uredničke) obaveze sprečile zainteresovane pojedince da mi se pridruže (mrzelo ih je). Srećom, u veoma kratkom roku oformilo se društvance potencijalnih mornara i mornarki, odlučeno je ko sve ide (imali smo u našoj ekipi i momka iz Venecuele!), našli smo smeštaj u Kraljevu, i ostatak slobodnih dana pred put proveli u grozničvom praćenju vremenske prognoze. Datum: nedelja, 03.jul. Predviđeno vreme: hladno i kišovito. Sto mu gromova! To saznanje je uticalo na drastične izmene mog spiska za pakovanje: umesto sexy bikinija i nečeg laganog protiv sunca, iskusno pripremam gumene sandale s kaišićima, ronilačke (neoprenske) čarapice i komplet – nepromočive pantalone i jakna (tipa onih za jedrenje). Ne možeš na planinu bez opreme!
Dan spusta. Kolima se jedva probijamo do mesta starta, u podnožju srednjevekovne tvrđave Maglič. Gužva, graja, svi negde jure, dovikuju se, kamioni dovoze čamce… Prska neka sitna kiša, snažni mladići nose čamce kroz blato do vode, čuje se razglas koji bodri učesnike, a u pozadini himna Veselog spusta koju izvodi Bajaga. I pored lošeg vremena, mesto je puno dobrih vibracija. I dobrih frajera. Ženskom delu ekipe se smeška brk. Muški traže veliki crni gumeni čamac koji su dogovorili da iznajme za spust. Na kraju je sve sređeno, tu je čamac, tu su vesla, tu je i jedan pojas za spasavanje, tu smo mi… i „go, go, go!“, uskačemo u gumenjak, odgurujemo se od obale i krećemo! Nismo prešli ni deset metara a već smo uleteli u brzak! Adrenalin skače, mi vrištimo, oni što su sedeli napred u momentu su bili potpuno mokri. Izlazimo iz brzaka posle nekoliko sekundi; oduševljena sam i mislim: „Ovo je život za mene!“ U nastavku je bilo: malo mirne vode, opet malo brzaka, pa mirno. Svi veslaju kako znaju i umeju, i kako misle da je u tom trenutku najbolje. Primećujem da se polako namećem kao koordinator tih razularenih vesala, pa naše kretanje kroz uzburkane vode Ibra postaje spretnije. Sad već veslamo sinhronizovano, a ja zapovedam: „Ajde leva strana“, „Sad svi“, „Ti, veslaj malo lakše, vidiš da ne mogu da isprave“ (pa sve to i na engleskom, jer smo bili internacionalnog sastava). Malo mi je u početku bilo čudno što se neko od muških nije postavio kao vođa čamca, ali dobro, nisam ni ja za bacanje, važno je samo da postoji neko ko je skiper jer kad bi svako veslao po sopstvenom nahođenju samo bismo se vrteli u krug. Ono što mi se najviše svidelo bila je opšta zajebancija, neka tako vesela i opuštena atmosfera… Stalno dobacuješ neke fore i šališ sa s ljudima sa drugih čamaca. Kao da smo svi drugari iz kraja. Dosta ljudi je svojeručno napravilo zanimljive splavove, smislili su nešto originalno… Na primer, na jednom splavu su pokušavali da raspale roštilj, na drugom je bio razapet šator iz koga je virila glava nekog srećnika koji se tu izležavao umotan u toplo ćebe, bila je tu takođe i simpatična grupa mladih koji su kupili osam malenih gumenih čamaca, uvezali ih sve zajedno i veselo se spuštali kao u nekoj košnici… Na jednom čamcu su bili Vikinzi, koji su bili moji lični favoriti. Bilo je i dosta čamaca sa posadom iz određene firme (ili političke stranke) i svi u istim majicama, sa natpisom na leđima. I tako, mi neke pretičemo, nas neki pretiču, pa se traži veslo višak, traži se cigara, ali ubedljivo najčešće pitanje je bilo: „Imate li upaljač koji radi?“. I nas tri devojke u posadi privlačimo pažnju, pa nas zovu da prebegnemo na druge čamce, nude nam pive, dobacuju: „Je l’ ima neka da nije udata?“.
Ja čvrstom rukom zapovedam posadom i bezbedno provodim našu barku kroz Scile i Haribde Ibarske klisure. Međutim, ima onih koji to ne umeju da cene… Drugarica mi zabija nož u leđa – diže pobunu na brodu! Kao, kako ja smem da vičem na njih i da im naređujem. Ne naročito ljubazno joj objašnjavam da neko mora da bude vođa čamca i da nisam ja kriva što niko drugi nije hteo da se prihvati te odgovornosti, kao i to da je u starom pomorskom pravu kazna za pobunu na brodu bila vešanje u prvoj luci u koju se pristane. Ali, da joj udovoljim, odbacujem kapetansku kapu i prepuštam brod na milost i nemilost vodama i svojeglavim veslačima. U vrlo kratkom roku gubimo pravac, čamac nam se dva puta uzastopce vrti u krug… A kao šlag na tortu, nalećemo na rečno ostrvo, po sred srede (hm, niko osim mene to nije ni zametio dok nije bilo već prekasno) a voda nas je lepo nanela, zajahali smo pošteno gumenjakom na ostrvo, i ni makac. Tada sam opet vratila skiperski šešir na glavu, izvadila lulu iz usta i efikasnim rukovođenjem akcije nas izbavila iz nezavidne situacije. Još pre Mataruške banje deo posade (ove dve plavojke i jedan dobar veslač) se povlače. Mokri su, zaleđeni, kiša skoro sve vreme rominja i nije im više do spuštanja. Nas četvoro nastavljamo, ekipa mala ali odabrana. Pravimo pauzu u Mataruškoj banji. Tu su svi pristali, izašli iz čamaca, jede se pasulj, posmatraju čamci koji tek nailaze. Posle petnaestak minuta doplovljava i samo srce regate: desetak čamaca i splavova uvezanih zajedno, po kojima skače i veseli se gomila euforičnih ljudi. Kad se malo bolje obrati paznja u toj gunguli se razaznaje šareniš likova: trubači, Vikinzi, ministri, nekoliko primeraka Miss mokre majice, staff Veselog spusta, itd. Pucaju topovi sa velikog gusarskog splava. Opšte ludilo! Posle manje pauze naš čamac nastavlja ka Kraljevu. Reka je tu mirna, kiša pada, ima vidno manje čamaca (za većinu je poslednja stanica bila Mataruška banja) i svuda vlada neka opuštajuća tišina… I mi na čamcu smo se ućutali, samo lagano veslamo i svako se gubi u nekim svojim mislima. Priroda je divna. Povremeno nas sa obale aplauzima bodre deca, bake i deke sa okolnih imanja; mašemo i mi njima. I stižemo u Kraljevo, skočanjeni od zime, prljavi i mokri, ali srećni, srećni…
DRINA
Čujem da moje planinarsko društvo „Pobeda“ organizuje spuštanje Drinom u avgustu. To se savršeno uklapa u projekat Domino Magazina istraživanja naših reka. Na prvom sledećem sastanku se laktovima probijam kroz živahne bakute i prijavljujem za akciju. Vodim i dečka, bar neće imati u koga da gleda osim u mene…
Datum: 14. avgust. Vreme: ujutru delimično oblačno, ali kasnije lepo i sunčano. Autobus nas je dovezao nadomak reke. Stazom se spuštamo do same obale gde nas čeka pet DČ-a (desantni čamac, to su oni veliki, crni gumenjaci, prim. autora) i isto toliko iskusnih vodiča pod rukovodstvom Kapetana Zorana. Smeštamo se u čamce (po 10-12 osoba u svaki), a oni najjači se prihvataju vesala. Ja sam u čamcu sa tendom u bojama naše zastave i ozvučenjem. Da, sve vreme ćemo imati muziku po svom izboru (čitaj: ćirilicu!). Ako ništa drugo, i to već obećava!
Inače, Drina je relativno mirna, hladna i savršeno bistra… Okolo se sve zeleni, šume, brada, livade. Pejzaž je nestvarno lep!
Svi su se ukrcali i krećemo. Drina nas lagano nosi nizvodno, samo povremeno veslamo kad želimo da preteknemo drugi čamac ili da bismo izbegli plićake. Ima i nekoliko brzaka, ali su vrlo blagi u odnosu na druge reke. Sve u svemu, reka je mirna i apsolutno bezbedna, tako da posle nekog vremena i neplivači hrabro skidaju prsluke za spasavanje koje su dobili. Šest sati, koliko je od prilike trajalo naše splavarenje Drinom, proletelo je u smenjivanju malko bržih delova gde smo veslali i pazili da ne naletimo na neki kamen ili plićak, mirnih delova kad se čamci skoro nisu ni pomerali i kad smo spajali čamce, puštali CD sa trubačima pa kao blesavi đuskali i skakali po onim gumama, i plivanja, brčkanja i kupanja u Drini.
Voda je svojom svežinom i kristalnom bistrinom mamila na kupanje. Ipak, ja u početku nisam htela da se kupam jer smo čuli od vođe našeg čamca da među lokalnim stanovništvom postoji staro verovanje da se ne treba kupati na Makaveja, koji pada baš tog dana kad smo se mi spuštali. Ja se mislim, sigurno ima neke narodne mudrosti u tome… Ipak, posle par sati tugaljivog gledanja drugih kako svaki čas skaču u vodu i vidno uživaju u tome, i ja se predomislih. Voda je bila prilično hladna, ali prijalo je! Da li bi bilo suvišno ako bih pomenula da je flaša domaće ljute bez prestanka cirkulisala od jednog do drugog čamca, kao i to da su se na čamcima nalazile poštene zalihe grickalica i piva? Napravili smo nekoliko pauza (par kraćih piš-pauza i pauza za kupanje), kao i jednu malo dužu, u simpatičnom etno selu. Tu je mogla da se popije kafa (ili bilo šta drugo) na drvenim terasicama koje su se nadnosile nad Drinu i pružale predivan pogled, sve to u dubokoj hladovini! Razgledali smo drvene kućice uređene u starinskom stilu, koje će uskoro moći da se iznajmljuju kao privatni smeštaj. Na kraju našeg putešestvija bila sam zadovoljna. Samo spuštanje je malo previše sporo, penzionerski, ali je zato priroda savršena, a i zanimljiv je taj trip da se voziš po vekovnoj granici velikih carstava, od granice Istočnog i Zapadnog rimskog carstva do aktuelne granice Srbije i BIH…
KLASIFIKACIJA REKA
Posle raspitivanja kod starijih i mudrijih, a i mnogo iskusnijih raftingaša, napravili smo sledeću klasifikaciju naših najpoznatijih reka, po težini za spuštanje.
Kategorija 1 – Drina: opušteno.
Kategorija 2 – Ibar (deo od Magliča do Mataruške banje): idealno za početnike.
Kategorija 3 – Ibar (od mesta Ušće do Magliča): prilično uzbudljivo.
Kategorija 4 – Lim: za iskusnije momke.
Kategorija 5 – Tara, dozvoljeni deo (od Splavišta do Đurđevića Tare): vrhunsko uzbuđenje!
Kategorija 6 – Tara, zabranjeni deo (od Mojkovca do Splavišta) i Morača (od manastira Morača do početka kanjona Platije; sa bar tri mesta kuda je nemoguće proći već čamci moraju da se nose preko kopna, i gde su pre oko tri godine život izgubila dva čoveka!!): samo za one sklone samoubistvu (pre polaska obavezno regulišite obaveze oko pisanja testamenta).
Ako niste sigurni koja kategorija je za vas uradite naš test i saznajte da li ste šmeker ili štreber.
MAGLIČ
Ako se nađete nekim poslom u Kraljevu, idete Ibarskom magistralom na more ili dođete ove godine na „Veseli spust“, nemojte da propustite da obiđete tvrđavu Maglič! Prosto je fenomenalna! Nalazi se na vrhu brda, na desnoj obali Ibra, oko 16km južno od Kraljeva. Najverovatnije potiče iz 13. veka, a prvi put se pominje kao grad arhiepiskopa Danila II koji je u prvoj polovini 14. veka obnovio bedeme, crkvu Sv.Đorđa i palatu. Arhiepiskop Danilo je bio poznat kao biograf srpskih vladara, i u Magliču je osnovao monašku školu. Impresivne zidine su debele 2m, a duge 270m. Glavna donžon kula bila je visoka 20m, a ostalih sedam su visoke 12m. Zbog odlične utvrđenosti (tvrđava je sa tri strane zaštićena rekom, a sa četvrte strane rovom dubokim 15m) i strateški bitnog položaja, Maglič je imao važnu ulogu da štiti manastire Žiču i Studenicu, kao i da kontroliše put koji je prolazio kroz Ibarsku klisuru.
Pošto ste pročitali ovako dugačak tekst zaslužujete nagradu: Ko pravi pronađe sliku na kojoj se nalazi Velja Ilić i pokaže nam gde je dobija 3 Domino Magazin olovke na poklon. Pošaljite mail na nagrade @ dominomagazin.com
