Nikola Tamindžić je fotograf, čije snimke noćnog života u New York su mnogi prekaljeni beogradski klaberi gledali na njegovom site-u www.ambrel.net ne verujući da tako nešto zaista negde postoji. Nekoliko uglednih magazina ga je nagradilo priznanjima za najboljeg night life fotografa, a svoje nove radove koji više nemaju veze sa noćnim životom predstavlja na www.homeofthevain.com.
Našao sam Nikolu na Facebook i pitao ga da li je raspoložen za razgovor. Na predhodnih par pokušaja preko MSN nije regovao, pa pretpostavljam da ili nije ni registrovao šta ga pitam, ili je bio u gužvi, ili jednostavno nije bio zainteresovan. Ovog puta me iznenađuje brzim odgovorom da je raspoložen za priču, a ja ga pitam da li mu je ok da mu pošaljem pitanja na mail. “Ako mi ih pošalješ na mail nikad nećeš dobiti odgovore. Hajde ovde”, sad sam totalno zatečen. Nemam spremna pitanja, nisam pročitao dovoljno o Nikoli kao što obično volim da uradim pre razgovora sa sagovornikom koji hoće da priča i to odmah i to uživo. Ipak, raspoloženog i on line Nikolu ko zna kada ću imati sledeći put. Predlažem da pređemo na MSN pošto Facebook chat ne radi ok, a tako i dobijam par minuta fore pa bacam brzi pogled na sve što sam za 20.5 sekundi pronašao o Nikoli po netu.
“Hoćeš da ti pustim pitanja pa da učukaš odgovore?”, pitam Nikolu preko MSN. “Ne! Nije ovo Poselo”, odgovara mi, “pričamo preko MSN”. Malo se brinem kako će ovo da prođe. Možda je to taj stav superzvezde sa Menhetna. Baš ti hvala što me podsećaš gde živim, mislim se u sebi. Nikola, pa ne možeš ovde da očekuješ NY standarde, odgovaram mu ali me iskulira.
Proslavio si se slikajući noćni život po klubovima New York-a i dobio priznanje 2007 Nightlife Photographer of the Year L Magazina? Da li se i dalje baviš time?
Nikola Tamindžić: Ne. Hteo sam da prekinem dok sam na vrhu, pre nego što počnem da smaram i da se ponavljam. Tu je bila i ta ista nagrada Village Voicea, nominacija u Paperu i veliki članak u New York Times – dakle, idealan momenat da se prekine. Glavna priznanja uvek stižu pola godine nakon što si postigao kreativni vrhunac. Nemam želju da se ponavljam i da smaram kao fotograf. Želeo sam da se okrenem nekim drugim stvarima – portretima, fashionu, editorial fotografiji, stvarima koje kačim na www.homeofthevain.com.
Nikola je bio resident fotograf medijske kuće Gawker i za njih je napravio i većinu fotki njujorškog klabinga. Da li je priča sa Gawker završena?
Priča sa Gawkerom je završena utoliko što ni mene ni njih nightlife ne inspiriše u ovom trenutku. Već se sto godina dogovaramo da radimo serije provokativnih portreta, ali nikako da nađemo zajednički jezik, ekonomski gledano. Nick Denton je i dalje, naravno, prijatelj – baš je pre neko veče bio super rooftop party kod njih.
Tvoje viđenje art scene u Americi i New York?
Ne bavim se art scenom. Niti pratim, niti me mnogo zanima. Lično me mnogo više zanima pop kultura i to kroz nedeljnike i mesečnike, kroz web, a ne kroz galerije i umetničke sajmove i fondacije. Što reče Helmut Newton: “There are two dirty words in photography: one is ‘art’, and the other is ‘good taste’”.
Tvoje slike noćnog života, bar iz beogradske perspektive, često deluju porno. Da li je to ono o čemu priča Newton?
Moguće. Nisu to stvari koje se inače ne dešavaju po klubovima – ništa nije iscenirano.
Probaj da uporediš NY i BG.
Ameri se, bar u klubovima, otvoreno bave seksom. Pozira se, ali je seks na kraju te priče. U Beogradu se pozira da bi se o tome pričalo sutra uz kafu. Jasno da nemam ništa protiv poziranja, ali je energija drugačija. Ovde je bazirana na tenziji i oslobađanju, a tamo na tenziji i frustraciji.
Poziranje je sanjanje na javi, kao Suede album Dog Man Star. Živiš u nekom budžaku i sanjaš o zvezdama i jednom ustaneš i kažeš – pa i ja sam to, i hoću to, i da izgledam tako, da se dignem iz sredine, da se odvojim, ma koliko trivijalno ti metodi delovali i ma koliko mi sredina govorila da je to glupo i da prestanem da se blamiram. Vidiš, Beograd ima veliki problem blama. Jaoooooo, blam. I onda šta? Ništa se ne dešava. Ameri generalno, a Njujorčani posebno, nemaju problem blama. Evo, ja se već deset godina ovde lečim i ide, pomalo.
Poziranje je super. Drag queenovi su super. Nošenje dobre odeće – secondhand ili nove, svejedno, je super. Loženje je super. Primanje je super. Ambicija je super. Želeti nešto u životu je super. A srati uz kafu i cigaretu o licemerju i pozerima, nije. Go out, do it yourself, if you have the balls.
Da li misliš da je fotografija podcenjena?
Sad je jedan od tih momenata u fotografiji gde se na fotografiju gleda možda malo potcenjivački. Kao i 70-ih sa polaroidom, fotografija je sada jako dostupna. Svako ima digitalnu kameru i onda je jako teško izigravati Umetnika i Elitistu, kad svaka šuša ima fotoaparat.
Da li to znači da si ti pristalica moćne tehnike? Da li je zvanično znanje bitno? Škola, diploma ili samo da imaš tehniku?
Ne, nije bitno. Bitno je da imaš priču, da imaš šta da kažeš, da imaš point of view. Lepo ako imaš tehniku, super, i lepo ako ti se to tehničko znanje ne svodi na, recimo, solaže od 10 minuta u muzici, ili slikanje pejzaža istih k’o Ansel Adams. Više me raduje da gledam nečije polaroide nego da gledam još jednu kopiju Adamsa.
Koja je tvoja poruka za mlade kreativce?
Samo da izađu iz kafića i rade. Ja sam najnesrećniji bio kad sam mislio da mi je potrebna oprema i tehnika i znanje i škola i veze da bih se bavio nečim što volim. Ne treba ti ništa od svega toga. David Lynch je uradio poslednji film na video kameri od soma dolara. Možeš da uradiš fenomenalne slike aparatom od 500 dolara. Možeš da napraviš neverovatnu muziku na najbednijem laptopu. Došli smo, najzad, u ultimativno Do It Yourself vreme. Sve možeš sam, i niko ti ne smeta. Sve možeš da zamisliš, izvedeš do kraja i plasiraš. Potpuno sam. Niko više nema opravdanja da sedi kući i sere. Sve možes da uradiš, za dž, ili za male pare- čak i za Srbiju za male pare.
Da li je dovoljno da budeš dobar ili moraš da umeš i da se prodaš?
Ako ti je cilj da budeš srećan, ne treba ti ni jedno ni drugo. Šta te boli dupe šta ko misli? Radiš to za sebe. Ako to radiš za karijeru, onda je jako dobro da znaš da se prodaš – pre nego da si zaista i dobar. A ako si namćor & egomanijak, kao ja, onda moraš da se jako cimaš pred sobom i da budeš dobar.
Kako to izgleda u NY, da li tebe zovu ili se sam nudiš i radiš?
To što radim za druge mi omogućava da radim to što želim da radim za sebe – elementarna ekonomija. A to što radim za sebe mi dovlači nove klijente, naravno. Evo, konkretno, imam beležnicu ovde ispred sebe i nekoliko jako dobrih projekata zapisanih i svi su work for pleasure.
Da li želiš da se oprobaš u nekim drugim kreativnim pravcima osim fotografije?
Postoji ta ideja da se pozabavim pokretnim fotografijama (pre nego kao filmovima). Nešto slično onome što je Nick Knight izmontirao sa starih Guy Bourdinovih fotosešna. Ali je to i dalje po svemu mnogo više fotografija:
Čiji radovi ti se dopadaju?
Ne pratim mnogo fotografe, i jako mi je šuplje znanje – ljudi obično pitaju da bi dobili preporuke, a ja volim da te preporuke budu kvalitetne. I dalje, naravno, jako volim Helmuta i Guy Bourdina, Bettinu Rheims, Terry Richardsona, Brassaija… Nick Knighta, Michael Lavinea, Clayton Cubitta, Michael Thompsona, Mark Morrissroe…. uh, ovo ti je kao spisak za samoposlugu.
Gde sebe vidiš za 10 godina?
Nemam pojma, i to je najlepše od svega. Sve je samo pronalaženje načina da pričaš te priče koje su u tebi. Naravno, i da prvo shvatiš da uopšte imaš priče koje želiš da pričaš. David Grubbs je imao tu pesmu koja je išla, bukvalno, cela: "Here’s a prediction: when you have stories to tell, you will tell them". Meni je više žao onih koji su kao mali imali priče, pa su zaboravili da su ih imali i bave se pijacom sada. Pijacom u smislu – ja sam ozbiljan & mator, pa se bavim parama. Zarađuju mnogo para, ali se ne bave onim zbog čega su počeli da se bave.
Mirko Ilić je jednom rekao da je problem sa kreativcima u Srbiji što se rano prodaju, a jedini put nazad je da ponovo rade za sebe.
Upravo – Mirko priča tačno tu priču. To je mentalni problem i svi misle da tako treba. Ako se u 30-im baviš nečim što te lično raduje, to su onda klinačke fore. Naravno da su klinačke fore – i to i treba da budu, hvala bogu. To derište u sebi nikad ne smeš da ubiješ. Svi misle kad si smrtno ozbiljan, da si odrastao – treba zaraditi pare, znači to što radim je tezga i šljaka, i to je to, do penzije. Ne! Treba zaraditi pare, naravno, ali i uživati u tome, i zezati se sve vreme. Samo niko ne veruje da je to moguće. Ja nisam ni posebno pametan ni talentovan, a ovim sam krenuo kasno da se bavim. Ko može da mi kaže da to nije moguće?
Da li misliš da je to moguće u Srbiji? Odnosno da li da bežimo svi odavde?
Ja sam pobegao. Ima ljudi koji umeju to da izvedu i tamo. Uvek divna Maja Uzelac, recimo.
Kažem da sam završio sa pitanjima, a Nikola me podseća da nismo pričali o njegovom novom site-u www.homeofthevain.com . “Ali ok – kapiram da je za novine interesantnija teza "Srbin u Njujorku" nego "Njujorški fotograf", što me beskrajno smara, ali razumem”, kaže Nikola. Smejem se sam sa sobom ispred monitora – “Ok, probaću da ne bude Srbin u NY, nego Nikola Tamindžić bilo gde”.
