Nedavno si objavio spot za pesmu "Thank You Femi". Kako si započeo saradnju sa Femi Kutijem i njegovom grupom "The Positive Force"? Kako je izgledala saradnja sa Femijem i da li misliš da je obeležila tvoju karijeru?
Femi Kutija i "The Positive Force" sam prvi put čuo 2002. godine na Tašmajdanu u Beogradu. Taj koncert ostavio je na mene tako moćan utisak i izazvao oduševljenje kao ni jedan koncert pre toga. I definitivno me okrenuo ka Africi. Od tada, godinama slušajući njegovu muziku i gledajući njegove nastupe, Femi Kuti je mnogo uticao na mene, ne samo svojom muzikom i energijom, nego i snažnim porukama i stavovima. Postao je za mene ličnost broj jedan u muzičkom svetu.
U januaru 2010. godine sam se prvi put uputio u Nigeriju, samo da bih Femiju lično izrazio poštovanje i da bih video taj legendarni klub "The Shrine" koji je Femi nakon smrti svog oca obnovio i ponovo aktivirao. Tokom jednog Femijevog nastupa u istom klubu snimljen je i dokumentarni film i živi album "Live At The Shrine" koji me je dodatno motivisao da se usudim da krenem u Lagos i pored brojnih prepreka i upozorenja sa svih strana tipa: "Nemoj da ti pada na pamet da ideš u Lagos, to je mesto gde najmanje cene ljudski život na svetu!".
Na proleće iste godine proveo sam neko vreme sa njima na turneji po Evropi, gde sam Femija upoznao i van scene, i kroz razgovore sa njim bio sam zadivljen o kakvoj veličini od čoveka se radi. Po povratku u Beograd bio sam inspirisan da napravim pesmu kojom bih mu izrazio zahvalnost za uticaj koji je imao na mene.
Plan mi je bio da u Beogradu završim snimanje te pesme, i da mu je predam u Lagosu uoči festivala "Felabration", koji se svake godine održava u klubu "The Shrine" u čast Fele Kutija. Tako je i bilo. U oktobru sam ponovo otišao u Lagos, gde sam bio vrlo gostoprimljivo primljen od strane Femija i svih njegovih muzičara. Femi je bio dirnut tim gestom. Par dana posle toga ostvario mi se san kada sam se na Femijev poziv popeo na binu i svirao zajedno sa njima pred više nego žestokom publikom. To za mene predstavlja najveći uspeh u dosadašnjoj muzičkoj karijeri.
U julu 2011.godine nastupio sam zajedno sa njima na Exit Festivalu, bilo je sjajno. To mi je bio jedan od najsrećnijih dana u životu.
Fatoumata Diawara, Tony Allen, Archie Shepp su samo neka od imena sa kojima si imao priliku da nastupaš. Da li postoji neko sa kim bi voleo da sarađuješ, a da to još nisi učinio?
Naravno, ima puno muzičara koje volim, i sa kojima bih voleo da sarađujem. Nisam opredeljen samo za afričku muziku, uživam i u raznim drugim žanrovima i kombinacijama – fuzijama. Ima ih puno da bih nabrajao.
Imao si priliku da upoznaš različite kulture širom sveta. Da li bi mogao da izdvojiš neko mesto koje ti se posebno dopalo?
Kuba i Senegal su me očarali. Način na koji ljudi tamo doživljavaju muziku i važnost koju muzika ima u svakodnevnoj ljudskoj komunikaciji, događajima. Ti ljudi ostavljaju utisak da im je muzika dovoljna da budu srećni. Svaki put kada se vratim sa takvog putovanja, budem pun inspiracije, elana, ljubavi …
Sviraš veliki broj instumenata. Koliko ti je potrebno da savladaš sviranje na nekom instrumentu, pošto su to uglavnom instrumenti različitih muzičkih kultura, nedostupni široj javnosti?
Kao klinac sam svirao violinu i gitaru, a sad sviram djembe, konge, talking drum, kalabas, balafon, kalimbu, steel drum i razne druge srodne udaračke instrumente. Da, to su instrumenti koji teško mogu da se nabave, većina njih se ne prodaje u muzičkim radnjama. Instrumente sam donosio sa raznih putovanja, i uglavnom sam teško dolazio do njih, svaki od njih ima svoju zanimljivu priču. Zato sam veoma vezan za svaki od njih. Ne mogu da kažem da sam savladao sviranje na tim instrumentima, to je beskrajna misija jer uvek može bolje, ali kada pristupim instrumentu na pravi način i posvetim mu pažnju, to daje rezultate.
Osim muzike, postoji li još nešto čemu posvećuješ slobodno vreme? Da li uopšte imaš vremena za neki hobi?
Da, volim sport, čak i moje sviranje volim da nazovem "percussion sport" jer svakako zahteva fizičku kondiciju i izdržljivost. Treniram boks rekreativno.
Kako ocenjuješ scenu u Srbiji i regionu i šta slušaš ovih dana?
Scena u Srbiji je skromna, mislim na različitost muzičkih žanrova. Fali originalnih i kreativnih projekata. Ima odličnih muzičara, ali je muzička industrija slabo razvijena.
Koliko ja znam ne postoje agencije koje nude usluge marketinga, promocije muzičkih projekata, organizacijom promotivne kampanje… Često čak i afirmisani muzičari rade sami sve te stvari što oduzima puno energije, koja bi trebalo da bude iskorišćena na drugi način. Zabrinjavajuće je to koliko ima "cover" bendova!!! Naši najbolji muzičari formiraju takve bendove i brzo izgube stvaralačke ambicije.
Dosta vremena sam proveo u Parizu, i tamo na primer nisam nikad video ni čuo da postoji neki takav bend, tj bend koji svira obrade hitova. A i ne samo u Parizu, sumnjam da bilo gde postoji ovoliki broj "cover" bendova.
Ne postoje stimulansi za autorske projekte, pa se muzičari lako opredele za "tezgarošku" varijantu. To je poražavajuće.
Šta slušaš ovih dana?
Ovih dana slušam kubansku muziku, nađe se tu i Blick Bassy, Fatoumata Diawara, a često mi se provuče i Gil Scott Heron…
Planovi?
U januaru idem ponovo u Senegal i verovatno Mali, a i u Nigeriju kod Femija, moguće je da ćemo sledeće godine uraditi nešto zajedno… Kad se vratim u Beograd, nastavljam sa komponovanjem i snimanjem novih numera. Imam puno ideja, planiram na proleće da objavim još jedan singl, a u toku 2012. i album.
Kada ćemo opet imati priliku da te čujemo u Srbiji?
Ovom prilikom najavljujem koncert koji organizujem u okviru ciklusa koncerata "Listen To Africa" koji će se održati u četvrtak 29.12. u 22h u klubu Ilegala ( Plato ), i na kom će uz mene i uvaženog muzičara iz Senegala, Kemo Soundioulou Cissoko-a, koji svira koru ( afrička harfa ) i djembe, nastupiti i istaknuti beogradski muzičari: Vasil Hadžimanov, Branko Trijić, Marko Kuzmanović, Miroslav Tovirac, a biće i gostiju! Ulaznice u pretprodaji po ceni od 300 dinara mogu se naći na kasi u knjižari Plato kod Filozofskog fakulteta.
Katarina Mitić
