Naš prijatelj Radovan Nastić predstavlja novu knjigu “Tri Dana u Kinšasi”. Ako su vam se dopale njegove knjige "Bensedin", "I napravim se da je sve u redu" i "Rejčel" onda nećete propustiti ni novo izdanje. Pozivamo vas da nam se pridružite na promociji knjige 27. 11. u maloj sali Studentskog Kulturnog Centra u Beogradu gde će Radovan predstaviti novu dozu iskrenosti, koja će nam pomoći da preživimo ova sumorna vremena.
"Radovan Nastić je poseban slučaj. On nikada neće biti bogat i slavan. Neće iza sebe imati armiju licemera da ga tapšu po ramenu i hvale njegova dela. Pred njim neće prostirati crvene tepihe i pozivati ga na proslave. Neće se najesti keteringa po stranim ambasadama i modnim revijama. On ne meša šampanjac sa bensedinima, već radi zgibove i pije guste sokove. On je De Niro – taksista, diskretni heroj iz komšiluka, literarna nada Dorćola jer na najbolji način oslikava njegov ponos i kompleks. On nikada neće osvojiti ni jednu nagradu jer oni koji mu sude ne zaslužuju da čitaju njegove knjige. Rale je sve što oni nisu: nenametljiv, spontan, pomalo izgubljen ali pre svega mnogo iskren. Postao mi je prijatelj i pre nego što smo se upoznali", rekao je Feđa Dimović iz Beogradskog Sindikata.
Pročitajte deo iz knjige:
Kod BRACE na bilijar krenuli smo paralelno s početkom školske godine na fakultetu. Uskladismo predavanja i bilijar obračune. Marko Pavlović, Marko Aleksendrić, Manda i ja. Zapravo, taj bilijar klub – kafić – rupa i ne znam kako se zvala, ali svima nam je bila blizu. Preko puta Mašinca, u Ivankovačkoj. Dolazila je ekipa od oko 30-ak i više godina, slušali se Vajtsnejk i Motorhed i svakojaki hard rok. Mi smo uvek uplaćivali od deset do ponoći, ali nas je super gotivna devojka koja je šljakala puštala da igramo do keca. Kada ne bi mogla zbog gazde, dala bi nam signal. Baš je bila laf.
A ekipa…
Pa Mandu znam od prvog osnovne, šah ekipa i trista čuda. Pavlovića sam upoznao preko Aleksendrića, a Aleksendrića ne znam odakle znam. Možda sa Tare. A na Taru smo išli pred kraj Osnovne na odmor preko Šahovskog saveza Beograda.. Uvek je bila super ekipa, tamo smo upoznali Igora, prvog Srbina potomka Nemačkih gastosa…
Kako me je jednom uvalio u govna – kenjao je nešto za devojku rukometaša iz Obrenovca, i onda se usrao i rekao da sam tračario ja. I zakazali mi momci susret u napuštenoj sali za stoni tenis i ostale sportove – ubijače dosade.
I pomislim :
Ako ne odem, ispašću pička.
Ako odem, polomiće mi pičku od batina.
U svakom slučaju ide preko pičke.
Otišao sam.
Poznavao sam ih, upoznali smo se prvih dana letovanja, igrajući fudbal. Gotivni momci..
Na ulazu me je čekao jedan, odveo kod ostalih. I sećam se, rekoh :
– Ok, možemo da se bijemo, uzvratiću ,prebićete me, ali samo da znate da nemam veze sa celim sranjem koje je ispalo.
I kaže jedan od njih :
– Ma znamo bre, nego smo te zvali samo da razjasnimo ko je šta pričao, što su kenjali, ti si skroz ok.
Au, isplatila se muda i iskrenost.
E, odatle znam Aleksendrića. Sa Tare.
Aleksendrić je bio panker. Pravi. Bez foliranja. Manda isto. Nije morao da se dokazuje u martinkama, jebalo se njemu šta drugi misle. Pavlović je više naginjao muzici tipa Djile Supernaut i slično – nisam ja to tada kapirao. Mada se sećam da mi je otkrio bend AU PAIRS. I bio je ćutljiv tip, mnogo je čitao. I bend THE SAINTS sam otkrio zahvaljujući njemu.
Aleksendrić je cirkao pivo, Pavlović i pivo i pljuge, Manda i ja sokiće.
Mislim da smo skoro svaki vikend išli kod BRACE. Igrali smo i karte, kod Aleksendrića. Slušali bi Fleku ponedeljkom, ili neku njegovu muziku – voleo je THE CLASH. Mene su smarali. Imao je sobu okrečenu u čudnu žutu boju, koja je doprinela povećanju miligramaže bensedina u krvi.
Ali svi smo voleli KAZNU ZA UŠI. Antisluhista Aleksendrić bi i zapevao. Potpuni antisluhista i mnogo dobar čovek. Divna porodica.
Pa DIREKTORI.
Bend koji je iskazivao bunt protiv režima koji smo svi osećali, posebno u njihove prve dve pesme ”Bando Crvena” i ”Čistićete ulice”. Naravno da su zasluge zaboravljene.
Ona devojka – laf zvala se Sanja. Sećam joj se lika jasno. Onda otišla ona, pa je BRACA menjao razne faze, da bi na kraju postao čak i malo fenserica. Bilo je čisto bre. A mi navikli na onaj stari, sa prašnjavim stolovima, da se pepeo trese na pod i prolije pivo bez frke da će neko prigovarati.
Promenili smo se i mi.
Sa Pavlovićem ne znam šta je.
Aleksendrić se oženio, građen je kao Bred Pit.
Manda solira i pun je riba i vidjamo se relativno često na kartanju.
Ja šetam Milku. Vernu tvrdoglavu kerušu.
