Iako se ideal ženske lepote menjao kroz vekove, žene su uvek pokušavale da se dekorativnom kozmetikom dopadnu potencijalnim udvaračima.
Neki od preparata koji su koristile zvuče nam danas zastrašujuće opasno, neki smešno.
Farbanje kose koje je danas relativno sigurna procedura i primenjuju je gotovo sve žene širom sveta bez obzira da li u kućnoj varijanti ili u frizerskom salonu, ranije je to bila prava muka.
Venecijanske dame koje vidimo na slikama Ticijana sa predivnim plavim kosama netipičnim za italijansko područje, imale su veliki problem – ideal je bila svetla put koja je ukazivala na aristokratsko poreklo i svetla crvenkasto-blond kosa. Da bi postigle to smislile su šešir sa obodom na koji je pričvršćena tkanina koja pokriva celo telo, a kroz vrh mogla se izvući kosa. Kupovale su dosta nestabilnu smesu koja je sadržala natrijum-hidroksid (koristi se kod pravljenja prirodnih sapuna), stabljike ječma i meda, a koja se aktivira na suncu, pa bi stavile svoje šeširiće izašle u baštu i čekale da kosa posvetli. Za sirotice limun je bio pristupačniji, ali ne i tako efikasan način.
Vladavina kraljice Elizabete u Engleskoj izmamila je želju kod žena da imaju identičnu crvenu nijansu kao i njihova kraljica. Tada nije bilo savremenih boja pa su koristile kombinaciju žive, kalcijum-oksida, sumpora i vode. Ova kombinacija često je prouzrokovala glavobolje, mučninu i krvarenje iz nosa.
Dekorativne perike koje su bile popularne na dvoru Marije Antoanete u XVIII veku oblikovane su nanošenjem životinjske masti – koja je privlačila vaške, miševe i drugu gamad.
Jedna pomalo smešna priča koja se odnosi na ovo područje sa početka veka kaže da su siromašne devojke pred vašare za pranje kose koristile čađ da bi potamnele kosu. Nažalost ako bi se oznojile čađ bi se slivala niz njihova lica i najbolju odeću koju su odabrale za ovu svečanu priliku.
Kao što je već poznato svetao ten se i danas povezuje sa simbolom aristokratske lepote, ali za razliku od pudera i podloga koje danas koristimo, žene su od XV – XVII veka koristile smešu na bazi žive koja je, na žalost, dovela do trovanja i smrti mnogih lepotica širom Evrope. Još jedna drastična mera za održavanje kože bele kao porcelan bilo je isisavanje krvi – žene su bukvalno krvarile do maksimuma da bi pratile ovaj trend.
Umesto današnjeg kreona za uokviravanje očiju, još od egipatskih vremena, a u zavisnosti od socijalnog statusa, korišćeno je ili obično parče zašiljenog drveta koje se na vatri ugljeniše ili mešavina čađi i olova – koje može da ukoliko se duže vremena koristi prouzrokuje smrt.
Za uklanjanje dlaka sa tela žene su nekada koristile kreme koje su često sadržale arsenik – nije potrebno posebno objašnjenje koliko je ova supstanca opasna. A, ako mislite da je brijanje nogu svakog dana smaranje – tokom nestašica za vreme Drugog svetskog rata našim bakama je palo na pamet da šmirglom uklanjaju dlake.
Sočne crvene usne bile su privlačne oduvek. Pre nego što je izmišljen ruž kakavim ga danas znamo, primenjvani su različiti materijali: jedan je bio da se pomešaju zdrobljeni mravi sa krvlju nekih buba i pčelinjum voskom, drugi je znatno opasniji kako za ženu koja to nosi tako i za njenog partnera. U pitanju je bila masa od rđe, kane, algi, joda i brom-manita ovo je bio poljubac koji može dovede do fatalnog ishoda.
Kreme protiv starenja u staroj Grčkoj sadržale su jedan izuzetan sastojak do koga je bilo zaista teško doći – izmet krokodila. Kako bi očuvali mladost Grci su pravili maske za lice ili kupke od fekalija reptila i blata.
Iako bi neki i danas učinili sve da za lepotu i da očuvaju mladost, posle svega navedenog zar nije divno što živimo u XXI veku!
