5. Kinezi krišom pljuju vlast
Kina nije baš poznata po slobodi govora. Vlast ove komunističke zemlje strogo kontroliše internet a nisu strana ni hapšenja nezavisnih blogera.
Što znači da u Kini nećete baš bez posledica tek tako moći da na društvenim mrežama napišete recimo Li Keqiangu pederu, ako to poželite.
Dakle, kritika vlasti nije baš poželjna.
Ali, pošto nekako i sami znate da je ta želja da se ponekada pljune omiljeni političar osnovna ljudska potreba isto kao i recimo odlazak u WC, internet korisnici u ovoj zemlji su osmislili zanimljiv način da to urade bez toga da ih pošalju na informativni razgovor.
Tako je lama postala simbol otpora represivnom režimu. Kada god želite da kažete nešto na temu vlasti, samo stavite sliku lame. I svima je jasno da ste poručili Li Keqiangu pederu. Ali ako vas posete momci u kožnim mantilima samo ćete se praviti da nemate pojma o čemu pričaju. Pa vi ste samo stavili sliku lame, šta je tu loše?
A ni to nije sve.
Možda ste već čuli da Iz Kine ne možete na internetu da vidite slike sa protesta na Trgu Tjenanmen iz 1989. godine.
Ali montaže je nešto teže otkriti i cenzurisati. Pa je kineski net solidno pretrpan ovakvim foricama:
Ili:
Fakat im se mora odati priznanje za kreativnost.
4. Čile protiv Pinočea
via
General Pinoče je početkom osamdesetih posle vojnog puča terorom vladao ovom zemljom. A njegove represivne metode su dovele do visoke stope nezaposlenosti, i velikog nezadovoljstva građana. Da ne pričamo o političkim ubistvima. Bilo je jasno da diktator mora da ode. Ali problem sa diktatorima je što se obično ne slažu sa željama naroda.
I tako je Demokratska alijansa došla na dobru ideju da razbije blokadu i vojni čas.
11. maja 1983. godine cela zemlja je izašla na ulice. Urlale su automobilske sirene, ljudi su vikali, muzika se puštala. Sećate se kada smo u Srbiji devedesetih udarali u šerpe svake večeri u 19: 30 da nadglasamo Miloševićev dnevnik? E pa tu foru su izmislili carevi iz Čilea. Ali tamo je cela zemlja ustala i lupala. BUKVALNO!
Saobraćaj je potpuno obustavljen.
Mislite da je upalilo. Jeste, ali je trebalo malo vremena.
Tačnije 7 godina lupanja u šerpe, da bi 1990. Pinoče dozvolio slobodne izbore. Izgubio je.
3. Ruski ludaci protiv režima
via
Rusija je u poslednje vreme krenula nekim čudnim putem. Guši se sloboda govora, gase se mediji i ubijaju opozicionari.
Ali čak i u takvom društvu postoje ljudi koji imaju hrabrosti da ustanu i kažu da se ne slažu.
A pošto u Rusiji vole da se bacaju zapaljeni u sneg sa vrha zgrade i rade slične stvari, jasno vam je da se i protiv režima bore na malo drugačiji način.
Kada kažemo drugačiji, mislimo da recimo nacrtaju ogroman penis u St Petersburgu tik kod zgrade KGB-a. Sada se zove Federalna služba bezbednosit ali i dalje je to KGB da se ne lažemo. Za ovaj umetnički mural kriva je umetnička grupa koji radi pod pseudonimom Voina.
Penis je imao 65 metara a nacrtan je na pokretnom mostu. Tako da zaposleni u FSB sa prozora mogu lepo da vide falusni simbol kako im se pojavljuje svaki put kada se most podigne.
Ova grupa je pre toga imala i druge ali malo manje dramatične akciju. Okretali su policijske automobile na krov. Ah da, bacali su i mačke na radnike u restoranima brze hrane, ali to je neka druga priča. Do sada su ih verovatno sve pohapsili pa odavno nismo čuli ništa od njima… mada verujemo da smišljaju nove pakosti.
2. Belgijanci ironični pre svega
via
Hitlerovi vojnici su osvojili malenu Belgiju 1940. godine i odmah zatvorili većinu novina. Samo nekoliko je nastavilo da se izdaje kako bi širili nacističku propagandu. A novinari najčešće ne vole kada im se govori šta da pišu. Tako je nekoliko njih iz novine Le Soir dočekalo svojih 5 minuta 1943. godine.
Uz pomoć Pokreta otpora odštampali su i razdelili 50.000 kopija primeraka novine prepune satiričnih vesti. U principu to vam je bio Njuz od pre 50 godina u kome su prozivali Hitlera i druge nacoše. Bukvalno cela novina.
U toku dana nemački oficiri su shvatili da toliko oduševljenja novinom nije baš normalno pa su i sami pročitali par naslova. I nije im bilo smešno. Autori su uhapšeni a štamparske prese zaplenjene. Ali vredelo je!
1. 10 godina borbe protiv Miloševića
ranko tomić
Ni mi ne bismo bili to što jesmo da nismo mirođija u svakoj čorbi. E pa naša borba protiv Miloševićevog režima bez problema ide na vrh liste.
Recimo zato što je trajala dobrih 10 godina. Sve je počelo 9. marta 1991. godine kada se na stotine hiljada ljudi okupilo u Beogradu na prvim ali ne i poslednjim velikim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića. Policija je vodenim topovima i silom rasturila demonstrante, a vojska je poslala tenkove na ulice. Studenti su nastavili proteste na Terazijama danima posle toga.
I onda tako sledećih 10 godina sa kraćima pauzama.
Protestvovali smo protiv rata u Hrvatskoj i Bosni. Protestovali smo 1996. i 1997. godine zbog ukradenih izbora i lupali u šerpe. Tukla nas je policija. Stajali smo ispred kordona danima po ledenoj zimi. Nosili smo pištaljke. Ali nismo odustali!
Tako je pesnica Otpora postala simbol borbe za slobodu širom sveta a 5. oktobra smo diktatorsko đubre poslali u istoriju.
I ne, nemojte pasti u zamku misleći da je sve bilo džaba i da je nekada bilo bolje. Nije bilo bolje zato što smo smenili diktatora koji je opljačkao i uništio svoje građane, zbog koga su nam uveli sankcije i bombardovali nas, zbog koga je ceo svet mislio da su svi Srbi zlikovci i ubice koji su krivi za ratove u bivšoj Jugoslaviji. Zato što je uništio društvo iz temelja a ni dalje se nismo oporavili od toga.
Znamo, ni danas nije lako ni lepo. Ali i pored svih problema, a ima ih i previše u Srbiji, danas ipak živimo u slobodnoj zemlji, putujemo gde hoćemo, govorimo šta želimo bez straha, niko nam ne skida patike na ulici i ne menjamo devize po ulazima. Malo li je?
