Slučajno upoznavanje preko neta, slučajna ljubav prema istim stvarima, i ne slučajno za Domino Magazin – Staša Ivanović, zanatlija pokretnih slika.
Studiraš režiju dugometražnih filmova u Americi, koliko misliš da se razlikuje u odnosu na našu režiju?
Studiram na Columbia College u Čikagu. Poslednja godina sam, mada ima još dosta do kraja. Zahvaljujući Internetu uspela sam da upoznam divne ljude u našoj zemlji koji se bave filmom ili su u fazi studiranja. Ono što sam primetila je da na mom fakultetu mnogo više radimo u praksi, mnogo više snimamo kratke filmove i neretko mi moramo da smo autori istih. Za režisere ima samo jedan predmet iz teorije filma. Na trećoj godini bukvalno nisam mogla da imam dugačke nokte jer sam konstantno snimala kamerom Bolex koja je totalno nezahvalna za rukovanje. Uradila sam preko 20 kratkih filmova. Na dva sam posebno ponosna.
Koliko misliš da škola utiče na razvoj talenta?
Pre nego što sam upisala ovaj fakultet, probala sam sama da se bavim filmom. Dala sam sebi dve godine rok, i iz toga je proizašao jedan film "On Demand" koji je izabran na San Francisco Short Film Festival. Nije dobio nagradu, ali mi je otvorio vrata za neke druge projekte. Škola uopšte ne mora da utiče na tebe kao režisera, ali meni itekako pomaže. Uče nas svemu što je vezano za film, od autorstva, preko forme pravljenja samog filma, montaže do produkcije. Najvažnije je da kreativni deo, radnja filma, bude realizovana. Što bi rekao Spike Jonez – "samo snimajte, što više snimajte".
Svako snimanje filma zahteva pripremu. Imaš li poseban proces kako radiš?
Do sada se desilo da sam bila autor svojih filmova i imala totalnu kontrolu u nastanku. Od neophodne obične i dosade papirologije "preproduction" zaboli me glava. Ali znam da mi to može samo pomoći u kasnijoj organizaciji. Moj omiljeni deo je rad sa glumcima. Sam proces prelaska karaktera sa papira na glumca poveća mi adrenalin. Neopisivo je kada vidiš glumca kako je oživeo taj karakter i pri tome dao sebe u tom procesu. Glumci su za mene večita deca, fragilna i neizmeran izvor kreativnosti.
Razmišljas li da radiš u našoj zemlji?
Razmišljam, svakako. Američke kolege i profesori me često pitaju zašto nešto ne snimam u Srbiji. Nemam odgovor za sada. Probam gde mogu, apliciram na raznim mestima, ali do sada nije bilo uspešno. Pretpostavljam da sam previše holivudski orjentisana i individualista i da to još nije prihvaćeno kod nas. Pre dve godine sam otišla u naš Filmski Centar sa gomilom pitanja na papiru, počev od kako mogu da dobijem dozvolu za snimanja. Na kraju razgovora rečeno mi je da to zavisi od stranke koja je na vlasti! Isto mi je preporučeno da kontaktiram određene domaće producentske kuće i da preko njih probam da snimam. Za mene je nezamislivo da mi neko drugi određuje šta, kako, gde i koliko mogu da snimam, a ja sam se izborila za finansije. Čitam da je Miki Manojlović sada predsednik tog udruženja i nadam se da će dovesti tu kuću u stanje profesionalne institucije.
Uz koje si filmove odrasla i koga ceniš danas od režisera i zbog čega, i kojeg bi glumca uzela za svoj film ?
"ET" je bio moj prvi omiljeni film. Plakala sam kao kiša u bioskopu Odeon, prvi red, još poređala na binu svoje ET lutkice da i one mogu da gledaju. Volela sam italijanske i francuske komedije. Ima puno režisera koje cenim i poštujem makar imali samo jedan dobar film urađen. Jedan ali vredan je meni sasvim dovoljan da neko ostavi pečat na filmu. Volim mlađe i brze reditelje tipa Darena Aronofskog, brace Wachkowski, David Finchera, ekcentričnog Misel Gondrija, i klasičare Sem Mendes, Kopola, Spielberg, Skorsezija. Svaki od njih ima bar po jedan film koji smatram apsolutnim savršenstvom. Moj all-time favorite je ipak ” Ikiru ” od Akiro Kurosawe.
To sa glumcima je baš teško da odgovorim. Kao da biram omiljene čokoladne bombonice. Jessica Lange, Jeffrey Wright, Nikolai Lai Kaas, Peter Sarsgard, uh, Evan Rachel Wood… svi oni imaju u sebi "IT" da preslikaju karakter sa papira i dodaju mu unikatan šarm i dubinu.
Baviš se i fotografijom. Franceska Woodman – šta te je kod nje fasciniralo i gde si se tu pronašla ?
Prvi put kada sam ugledala Franceskine fotografije osetila sam kao da su na njoj tragovi, delići mog života. Previše je lična i ogoljena, bolna do te mere da počinje da se voli. Baš kao i sam život. Težak, prolazimo kroz pakao i svaki preživljeni dan predstavlja Raj. Na njenim fotografijama se to lepo vidi. I ljubav i bol i upitanost čemu sve, za koga, kako i kada. Preslikava horor pitanja iz sopstvene duše, a sve radi iz ljubavi prema sebi. Savršeno. Mi nismo ono sto mislimo da jesmo. Mi smo ono sto osećamo. Tu nema laži. Emocije nikada ne lažu.
Šta te motiviše da se baviš ovim poslom?
Oskar :). Zacrtala sam sebi pre 4 godine da želim da dobijem Oskara za 10. To me motiviše i zabavlja. Na proleće se selim u Los Angeles. Grad nije za svakoga, biće to pravi izazov, kao što je inače sve u životu.
Imaš li nešto konkretno u planu?
Imam jedan scenario koji želim da realizujem kod nas i samo kod nas. Rađen je po romanu pisca Radovana Nastića – "Rejčel, Ljubavna Priča". Knjiga koju sam pročitala u dahu, kao da je za mene napisana. Imala sam prilike da upoznam devojku koja je inspiracija za lik Rejčel i taj susret je jedan od nezaboravnih doživljaja. Radovan mnogo voli svoje junake i teško ih se odriče. Volim njegove knjige da čitam, duhovite su iako su tematski složene. Što se " Rejčel" tiče, pitanje je vremena kada ću početi konkretno da se bavim na realizaciji. Ako bude bilo problema sa dozvolama, nije mi nepoznato da snimam gerilski.
Pogledajte i Stašin YouTube kanal.
