Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Stan se nalazio na Limanu, ili kako se već zove to novosadsko naselje pored Dunava, prekoputa tvrđave, pa smo laganim korakom preko mosta trudeći se da hodamo usklađenih koraka stigli do stana. Stajao sam ispred vrata čekajući da Ana otključa.
– Daj mi ključ, rekla je.
– Zar nije kod tebe?
– Neeee, karikirala je.
– Zezaš me, pitao sam je mršteći se.
– Neee, zar nije Mina tebi dala ključ?
– A ja sam ga dao tebi da ga staviš u torbu, sa mojim telefonom i drugim ključevima.
– Fuck! Jebote izgubili smo ključeve od stana, nasmejala se pomalo zabrinuto i uhvatila se za obraze vrhovima prstiju.
– Koje sranje, dodao sam ulje na vatru.
– Možda je otključano, okrenula se i bezuspešno pokušala da otvori vrata.
– Nevaljalče bezobrazni. Mene si našao. Nemaš pojma šta ću ti uraditi dok budeš spavao, rekla je Ana, pošto se okrenula i videla me kako se smejem vrteći ključ oko kažiprsta.
– Mislim da je ovo naša soba, video sam još sa vrata dva kreveta na kojima očigledno niko nije spavao predhodne dve noći.
– Prva se tuširam, rekla je u prepoznatljivom stilu Ana i utrčala u kupatilo ostavivši sasvim malo odškrinuta vrata.
Stvarno je najgora. Toliku količinu primenjene kreativnosti nisam video ni kod jedne devojke. Naravno svi tipovi, pa i ja, smo milion liga ispod, ali samo neki od nas umeju da prepoznaju te fore.
Izašao sam iz kupatila i video Anu kako leži zatvorenih očiju u svom krevetu.
– Dođi, rekla je ne otvarajući oči, a ja sam seo na krevet pored nje – lezi pored mene!
Poslušao sam je, a ona mi je pružila belu slušalicu svog Mini iPoda.
– Šta ti je ovo?
– Neka nova Afrika. Odlična je produkcija.
– Baš dobro zvuči.
– Jel se sećaš…, oboje smo istovremeno počeli.
– Prvo ti, rekao sam nadajući se da smo pomislili na istu stvar i da se moje “poruke” nastavljaju.
– Jel se sećaš kada smo kod tebe na terasi smišljali šta bi na srpskom značile neke stvari? Šta si ti hteo da kažeš?
– Isto…
– Stvarnoooo? Baš slatko.
– Hajde ponovo da probamo, rekao sam i vratio pesmu na početak.
U originalu je zvučala otprilike ovako:
nemen ale ameni afrika muhanam lua tei ane..
anina verzija je zvučala :
neman i ala na meni, afriko moja luda
moja verzija je bila:
nemam alve aman, afrika, muhe lutaju po tebi ana
– Budalo!, nasmejao sam Anu i setio e još jedne igre na koju smo celo jedno leto igrali svake večeri na terasi.
– Mesec ili Sunce?
– Jao, kako si se setio i toga. Mesec naravno. Ti?
– Isto.
– A da li bi ti radije bio Morisey ili Billy Idol.
– Billy bez dileme.
– Main stage ili Dance arena?
– Dance arena.
– Narkomanko!
– Ćuti ti stari padavičaru, rekla je Ana, zatvorila oči, okrenula se ka meni i prebacivši levu ruku preko mojih grudi odmah zaspala.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 11. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
