Jede vam se nešto slatko? Baš onako intenzivano? Kako da vam kažemo, ali, krizirate. Kao narkomani recimo.
E pa evo šta se dešava u vašoj glavi kada se “skidate” sa slatkiša.
Za početak trebalo bi da znate da se šećer zove i “prirodna nagrada”. Evolucija nam je neke stvari učinila posebno primamljivim, kako bi povećala šansu za opstanak naše vrste. Među njim su recimo seks, ali i jelo. Posebno šećer.
Stvar je u tome da šećera u prirodi nema baš mnogo. I mozak će se potruditi da vas nagradi kada ga pronađete. Lučenjem hormona sreće poručujući vam: “Ovo je sjajno, samo tako nastavi”.
Ali to je bilo u vremenu kada niste mogli da kupite šta god poželite slatko na svakom koraku već ste morali da pešačite 20 kilometara da biste obrali jabuke sa drveta.
A naš mozak još nije stigao da se prilagodi.
Zbog čega unosimo ogromne količine šećera u naše telo svakog dana. A to je veoma loše za naše zdravlje.
Ali ni to nije sve. Razvićete i zavisnost od šećera. Smatra se da postoje četiri komponente zavisnosti: opijanje, povlačenje, želja, unakrsna senzibilizacija.
One se javljaju kod konzumenata narkotika, ali isto tako i kod svih nas koji preterujemo sa šećerom.
Baš kao i droga, šećer podiže nivo hormona dopamin. Ukoliko ga koristite dužu period, menjate dopaminske receptore. I postajete zavisni od njega. Fizički.
Pretpostavljate da ni “skidanje” sa šećera nije baš tako jednostavno.
Ni malo.
Suočićete se sa krizom. Kod pacova koji su navučeni na šećer, uočeni su simptomi krize, poput drhtanja ili trešenja glave.
Kod ljudi nije baš tako dramatično. Osim ako niste opasno navučeni na slatkiše. Ipak, posle nekoliko nedelja apstinencije trebalo bi da vam bude bolje. Uz upornost i čeličnu volju sasvim jasno…
