Sedam studenata režije, deset godina posle Petooktobarske revolucije su spremni da diplomiraju i u imaju šta da kažu. Njihov omnibus “Oktobar” čini sedam priča smeštenih u jedan dan, na desetu godišnjicu petooktobarskih promena. Projekat u produkciji FDU-a i uz podršku Ministarstva kulture Srbije i Vision Teama režirali su Ognjen Glavonić, Dane Komljen, Senka Domanović, Milica Tomović, Damir Romanov, Ivan Pecikoza i Ognjen Isailović. Upravo su se vratili iz Sofije, gde se održao, po 15 put, filmski festival. Tamo su predstavili svoj još nezavršeni rad. Na pitanja Domino Magazina odgovarao je Damir Romanov.
Kako ste prošli?
Odlično. Prikazivali smo 30 minuta filma u okviru programa Work in progress. To je program gde se prikazuju filmovi koji su snimljeni ali nisu potpuno završeni. Na projekcije dolaze producenti, distributeri i selektori festivala. Za našu projekciju je sala bila puna i ljudi su veoma pozitivno reagovali na 30 minuta omnibusa koje smo prikazali. Svi su veoma nestrpljivi da vide ceo film.
Tema je bliska nama ovde, a kako su je prihvatili napolju? I koliko je uopšte moguće izvući jednu temu iz 7 priča?
Zapravo to nam je bila najveća enigma, da li će ljudi film doživljavati kao celinu ili kao samo 7 kratkih priča. Mi smo se svi trudili da temu prikažemo na suptilne načine, a samim tim je bila i bojazan da ti načini nisu previše suptilni. Međutim, projekcija 30 minuta filma je odlično prošla, i strani producenti i distributeri su shvatili film kao veoma angažovan i doživeli ga kao celinu. Takođe su primetili da je film trenutno veoma zanimljiv s obzirom na to da govori o situaciji 10 godina nakon "demokratske revolucije", dok se u svetu dešavaju revolucije u severnoj Africi.
Festival u Sofiji ima za cilj da promoviše radove mladih evropskih reditelja, da li vam je neki talenat u usponu posebno privukao pažnju?
Nažalost nisam stigao da pogledam nijedan film na festivalu jer sam bio okupiran našim projektom. Ali mi je jako drago što je Tilva Roš bio na festivalu i što je bio zapažen.
A sad malo više o filmu. Omnibus nismo neko vreme videli. Čemu da se nadamo?
Ja se nadam dobrom filmu.
Film se trenutno montira. Premijera Petog oktobra ili ranije?
Nećemo čekati toliko dugo. Uskoro završavamo finalnu montažu slike, a zatim jurimo pare za postprodukciju pa se nadamo da ćemo moći da ga izbacimo početkom leta u etar. Nadamo se da će premijera da bude na nekom festivalu i postoji velika šansa s obzirom na reakcije u Sofiji. A razmišljamo o tome da beogradska premijera bude Petog oktobra. Što da ne.
Odluka da svi zajedno radite diplomski, da li je olakšala ili otežala rad?
Sa jedne strane je olakšala jer je ovo bila idealna šansa da dođemo da našeg prvog dugometražnog filma, a sa druge strane kada imaš sedam reditelja koji treba da se međusobno dogovaraju oko jednog filma dobijaš jednu nenormalnu šizofreniju ideja i predloga koji se nekad sukobljavaju, a nekad dopunjuju. Sva sreća pa smo imali profesore Slobodana Šijana i Stefana Arsenijevića kao mentore projekta, pa su oni održavali i kontrolisali balans među tim idejama.
Neki zli jezici bi mogli da zamere da je tema starija od vas koji ste odabrali da se bavite njom. Koja je bila prva stvar, još od pre ideje o snimanju filma sa ovom temom, koje se setite kad pomislite na ovu revoluciju?
Prva stvar koje se ja sećam je da je to tada bila velika stvar. Ja sam bio dete i jako sam bio ljut što mi nisu dali da idem sa sestrom u Beograd. Ali naš film se ne bavi revolulcijom nego životom u Srbiji 10 godina nakon revolucije, a to je svako naše vreme i mi i treba da govorimo o njemu. Kada smo donosili priče za omnibus nekako smo videli da svi želimo da se na svoj način bavimo Srbijom danas. Činjenica da diplomiramo na tačno 10 godina od 5. oktobra nam je pružila idealnu šansu da uokvirimo naše stavove i povežemo priče u jednu temu.
“Oktobar” vam je diplomski film. Zanat je skoro ispečen, da se vrati vreme i opet upisujete fakultet da li bi izbor bio isti, sa obzirom na to šta sad znate?
Apsolutno bi bio isti. Pogotovo sad kada završavamo fakultet i kada se osvrnemo na tih četiri godine koje smo proveli na fakultetu shvatam da će mi sve to mnogo nedostajati i da sam stvarno četiri godine uživao učeći da radim ono što volim zajedno sa kolegama koji takođe to vole. A to je savako nešto veoma posebno. A s obzirom da u životu najviše vremena provedeš na poslu, jedini način da budeš srećan je da studiraš i radiš ono što voliš.
Da na torrent-ima sretnete svoj film, da li bi se obradovali il naljutili?
Imam zanimljivu anegdotu iz Sofije na tu temu. Upoznao sam jednog reditelja čije filmove jako volim i napomenuo mu da sam propustio da pogledam jedan njegov film i on mi je na to rekao: imaš ga na torrentu. Meni kao reditelju apsolutno ne bi smetalo jer je meni i najveća želja da film vidi što više ljudi. Da sam producent možda bi drugačije razmišljao, ali mislim da bi svi dobro trebali da razmisle o novim načinim distribuiranja filmova u svetu gde je Internet sveprisutan. Mada meni iskreno ništa ne može da zameni odlazak u bioskop i gledanje filma na velikom platnu, tako da ja nekako idealistički ne vidim da Internet može da ugrozi bioskope.
Intervju radila Danka Sekulović
