Ruski režiser Nikita Mihalkov, gost Emira Kusturice i festivala „Kustendorf“, uverio se ovih dana u Drvengradu i lično koliko Srbi vole i Ruse i Rusiju i njega kao režisera. I koliko poznaju i vole njegove filmove. Na svakom koraku, Mihalkov je ovih dana u Drvengradu okružen pažnjom, a mnogi neupućeni gosti festivala ostajali su i bukvalno bez teksta, zbog činjenice da pored njih prolazi jedan od najvećih živih svetskih režisera.
I sam Mihalkov, čim je u ponedeljak na poljančetu ispod Šargana izašao iz helikoptera i srdačno se pozdravio sa Kusturicom, samo jednim gestom odmah je pobrao sve simpatije gostiju Mećavnika. Na pitanje Kusturice, kada su koji minut kasnije ušli u Kustinu brvnaru, šta će popiti, slavni režiser odgovorio je kao iz topa, u ruskom stilu:
– Sve… Ovde je sve fantastično. Ovo je veoma važan događaj i hvala Emiru što me je pozvao. On je ne samo profesionalac, nego i ličnost koja ceo svoj život pretvara u umetničko delo. I ovaj grad je umetničko delo. To što atmosferu svog sveta ume da prenese ovde apsolutno je fascinantno – posvedočio nam je Mihalkov o tome kako se oseća u Drvengradu kod Kusturice.
Na konferenciji za novinare u utorak na Mećavniku bilo je više od stotinu domaćih i stranih novinara. Nikita je svima pružio pravu priču o filmu, o svojim snovima, ali i lekciju o ljudskosti, o blagorodnosti, o tome kako ni u životu a ni na filmu nije sve u tehnologiji i formi, kako ponešto ima i u duši.
Prvog dana festivala u Drvengradu premijerno je prikazan Mihalkovljev poslednji film „12“. To je priča o čečenskom tinejdžeru osuđenom za prvostepeno ubistvo očuha, bivšeg oficira ruskih specijalnih jedinica i – o 12 „gnevnih“ ljudi, porotnika, koji odlučuju o njegovoj krivici…
– Sasvim je jasno da je čečenski dečko kriv za zločin za koji ga optužuju, ali hajde da razgovaramo o tome, uvek je neophodno razgovarati i razumeti čoveka. To je veoma potrebno i ljudima u Rusiji, ali i u Srbiji, na Balkanu, u celom svetu. I, nisam imao iluzija da će taj film biti shvaćen u Evropi, jer je to tipično ruski film, zato sam se i iznenadio Venecijanskom lavu. Hteo sam i tim filmom da kažem da je najvažnije da čovek ne postane sredstvo, nego – cilj – kaže Nikita Mihalkov.
– Došao sam ovde da mnogo toga dam, ali ponešto i da uzmem. Ovim mladim ljudima, filmskim autorima koji još uče, biću koristan onoliko koliko budu znali šta hoće od mene, koliko budu znali da traže – toliko ću i dati. Ruska škola filma jedna je od najozbiljnijih u svetu. Ona jedino nije izoštrena do kraja što se tiče forme, ali nije sve u formi… – tekle su Drvengradom prekjuče Nikitine reči.
Oni koji su nebrojeno puta gledali njegovo remek-delo „Sibirski berberin“, neponovljivog Olega Menšikova, Juliju Ormond, pitali su prekjuče na Mećavniku Mihalkova zašto je posle tog filma pauzirao punih sedam godina.
– Mogao sam da snimam više, i bila bi to profesionalna ostvarenja, ali nisam osetio impuls koji bih mogao da prenesem na platno. Zato nisam ni radio. Možete vi da nađete jaku temu iz literature, iz života, ali, ako vas te teme ne dotiču, nije to pravi film. Film je za mene nešto stvarno, opipljivo, nešto što možete rukama dotaći, nešto što ima dušu – govorio je Mihalkov.
Trenutno, kaže, radi „Varljivo sunce 2“ i to je, posle filma „Rat i mir“, najveća produkcija u njegovoj zemlji, sa budžetom od ravno 35 miliona evra. Snimanje će, kaže, trajati jako, jako dugo.
– Radeći na filmu, javile su mi se neke misli o kojima bih da progovorim danas ovde. Neko od slavnih slovenskih pisaca svojevremeno je rekao da teška vremena, nevolje, treba da se prežive bez svega onoga o čemu naši preci nisu ni razmišljali, niti im je bilo potrebno. Mi, pravoslavni narodi, prešli smo na put „toplo – hladno“ na kome sada naši osmesi ne znače mnogo, na kome naši kontakti ne znače ništa, pretvorili smo se u intelektualni Mek Donalds – skup i bezukusan. Živimo u vremenu u kome je dovoljno otići na Internet, tamo naći siže, dajdžest „Ane Karenjine“ pročitati za par minuta i – tu je kraj. Nisam pobornik tog sveta i takve budućnosti…
Nove svetske odnose Mihalkov gleda na svoj, jedinstven način:
– Američki pilot, recimo, popije kafu do pola, sedne u avion, uzleti na 10.000 metara, gore kao da odigra video-igricu, pritisne neke dugmiće, onda se okrene sleti, popije svoju kafu do kraja… Kako on može da shvati iz te perspektive šta se dešava ispod njega, kako da shvati krv, užas, unesrećenu decu koja ostaju iza… Tu stvar nije u ideologiji, već se radi o moralu. LJudi, jedne civilizacije koja gubi humanost… Ja govorim o globalnom problemu, ne o Srbiji, Americi…
Izvor: svevesti.com
