Dijabetes melitus tip 1 je oboljenje koje se najčešće javlja u detinjstvu, a procenjuje se da više od 2.000 dece u Srbiji ima dijabetes. Svima koji boluju od ove bolesti neophodne su redovne kontrole. Upravo zbog toga, ove školske godine donet je novi protokol koji olakšava boravak osnovcima i srednjoškolcima sa dijabetesom u školama, na izletima i ekskurzijama. Škole su sada obavezne da imaju osoblje obučeno za pravilno postupanje u hitnim situacijama sa đacima koji boluju od dijabetesa.
Povodom Svetskog dana borbe protiv dijabetesa, sa dr Tomislavom Ćukom, načelnikom pedijatrije i subspecijalistom endokrinologije iz Opšte bolnice MediGroup sistema, razgovarali smo o razlikama dijabetesa kod dece i odraslih, kako ga osobe koje su u kontaktu sa decom mogu prepoznati i koje su mere prevencije i kontrole bolesti.
„Dijabetes melitus tip 1 je bolest koja se obično javlja u detinjstvu. Kod ove vrste dijabetesa, pankreas ne proizvodi dovoljno insulina, hormona koji omogućava glukozi da uđe u ćelije tela i pruži energiju. Zbog nedostatka insulina, deca sa ovim oblikom dijabetesa moraju svakodnevno primati insulin. Za razliku od toga, dijabetes melitus tip 2, koji se češće javlja kod odraslih, karakteriše insulinska rezistencija, gde insulin ne deluje kako treba na tkiva“, objašnjava dr Ćuk.
Upozoravajući znakovi koji ukazuju na dijabetes kod dece, odnosno simptomi povišenog nivoa šećera u krvi, su učestalo mokrenje, povećana žeđ, pojačana glad, duboko, brzo disanje u miru, usporenost ili konfuzija. Ti simptomi se često javljaju brzo, u roku od samo nekoliko nedelja ili dana.
„Jedan od prvih znakova bolesti može biti i dijabetička ketoacidoza, ozbiljna komplikacija koja se obično pojavljuje kada telu potpuno nedostaje insulin. Ova komplikacija je posebno rizična za decu mlađu od pet godina. Prepoznatljivi simptomi uključuju izuzetnu pospanost, mučninu, bol u stomaku, duboko i brzo disanje, karakterističan miris acetonu na dah, kao i dehidrataciju“, objašnjava dr Ćuk i napominje da se dijabetička ketoacidoza može pojaviti i kada se preskoči primanje insulina, kad dete zaboravi da uzme svoju terapiju na vreme, ili tokom infekcija i drugih bolesti.
Dr Ćuk naglašava da roditelji, nastavnici, staratelji i svi koji provode vreme sa decom moraju biti upoznati sa znakovima hipoglikemije, odnosno niskog nivoa šećera u krvi, koji uključuju drhtanje, bledilo, ubrzan srčani ritam, znojenje, proširene zenice, anksioznost, vrtoglavicu, glad, umor, pospanost, glavobolju i razdražljivost.
„Ako primetite ove simptome kod deteta sa dijabetesom, važno je proveriti nivo šećera u krvi koristeći glukometar ili senzor za praćenje glukoze. Ako dete koristi insulinsku pumpu, redovna provera ispravnosti pumpe takođe je ključna kako biste izbegli moguće probleme“, ističe dr.
Kako bi se sprečile komplikacije, cilj terapije je postizanje normalnog ili skoro normalnog nivoa šećera u krvi pre i posle obroka.
„Najvažnije u kontroli dijabetesa kod dece je redovno praćenje nivoa šećera u krvi i potrebno ga je obavljati svakog jutra pre doručka, sat i po vremena nakon jela i tokom noći. Osim toga važno je praćenje HbA1c, brojke koja pokazuje da li je šećer u krvi bio dobar u periodu od tri meseca“, upozorava dr Ćuk.
Roditelji, nastavnici i okolina generalno mogu pružiti podršku deci u upravljanju bolešću.
Dr Ćuk savetuje roditeljima da ohrabre decu da se bave fizičkom aktivnošću, i da podstiču redovnu glikemijsku kontrolu.
„Učitelji i nastavnici u školama treba da budu upoznati sa zdravstvenim stanjem deteta, da imaju kontakt telefone detetovih roditelja, bliskih osoba i klinike gde se dete leči. Takođe, poželjno je i da se pridruže udruženjima porodica obolelih. Svi treba da ohrabruju decu da učestvuju u kampovima za mlade obolele od dijabetesa, kako bi se povezali sa vršnjacima koji imaju slične probleme“, preporučuje dr Tomislav Ćuk.
Iako je bolest koja zahteva dosta pažnje, kvalitet života deteta može biti na visokom nivou, a to se postiže redovnom kontrolom bolesti, ishranom i adekvatnom fizičkom aktivnošću.
