Izložba fotografija Radovana Nastića “Holivud kroz izmaglicu” otvorena je u Kulturnom centru u Zrenjaninu i trajaće do 8. novembra.
Izložbenu celinu čine fotografije nastale u Holivudu u kojem autor živi od 2012. godine.
Radovan Nastić je odgovorio na pitanja Domino Magazina.
Šta je na fotografijama? Šta te najviše privlači da slikaš u Holivudu?
Fotografije… Prvo, da napomenem da su nastale u trenutku nemoći da pišem. Pokušavao bih na silu – nije išlo. Laguna je 2018. objavila knjigu “Dan kada je Mijatović pogodio prečku” koja se bavi mojim životom u Los Anđelesu, i nakon toga je došlo do kreativne blokade. Mislim da je došlo do prezasićenja, dosade, razočaranja i najbitnijeg pitanja – kome pišem i koga zanima to što pišem. Tada sam počeo da beležim dokumentarne momente iz života svojim telefonom. Posao mi je veoma živopisan, tako da se nagledam stvari koje – ako nemam fotografiju kao dokaz – deluju nestvarno. Nestvarno u kontekstu Holivuda jer Holivud je crveni tepih, šampanjac, film i muzika. Tako je stvoren mit koji se uspešno održava i živi. Mene je oduvek zanimala margina društva – time se i bavim. I samo sam na to fokusiran. Od Najdžela, “kralja beskućnika” Vest Holivuda kojeg su slušale sve izgubljene duše bez krova nad glavom, do devojaka koje su sanjale o naslovnicama Plejboja, a neke su razmišljale i o Oskaru, samo da prođu još koju audiciju. I to je OK, to i jeste Holivud – mesto za nadu i ispunjenje snova. Holivud sa filma i kako ga ljudi zamišljaju ne možeš pobediti, samo prilagoditi svom mentalnom sklopu. Bukvalno živiš – “I konje ubijaju, zar ne”.
Čime fotografišeš?
Telefon je moj najbolji i najbrži aparat, posebno kada hvatam detalje tokom posla. A kada imam vremena, nakačim Canon M50 i onda nema žurbe. Zakucam se na jedno mesto i čekam da me ljudi inspirišu.
Kako ljudi reaguju kada hoćeš da ih slikaš?
Čudno je sa ljudima, reakcije su različite. Nekima delujem kao pandur u civilu pa se vidi da im nije baš drago što sam ih fotkao, ali nasmešim se pa ih valjda prođe ta trenutna paranoja jer vide da neću da ih hapsim :). Neki žele da budu fotografisani i poziraju, posebno kada čuju da sam iz Sibira, iz hladne Rusije. Ne trudim se da ukažen na malu grešku već samo potvrdim svoje Sibirsko poreklo. Sa modelima je zabavno jer se naslušam zanimljivih životnih priča. Uvek odvojim sat vremena da ih ispitam zbog čega žele da se fotografišu i kakva su im dotadašnja iskustva. Tu priča ode na sve strane. Saznaš i kako je odrastala i zbog čega je istetovirala ime prvog dečka i kako taj isti sada živi u Nebraski dok ona grabi ka zvezdama.
I koliko se ljudi razlikuju u odnosu na Srbiju?
Ljudi u Srbiji i Kaliforniji… mogao bih roman da napišem o razlikama, ali da skratim na najupečatljivije.
Oni nemaju komplekse. U pidžami se ode u prodavnicu, sa viklerima, čarape i papuče i šorts i vajfbiterka. Nekada je sve tako šareno da se hvatam za kafetin momentalno. Punije devojke najviše paradiraju u mini suknjama. I to je sjajno – kome se ne sviđa, neka ne gleda. A ipak gledaju svi. I tako bih mogao da nabrajam do sutra.
Druga stvar koja me je fascinirala a nema mnogo veze sa “Oni i Mi”- Latinosi u LA.
Izuzetno odani kao prijatelji, srčani, gledaju se boks i fudbal, poštuju porodicu, imaju tetovaže slične “nama” – od imena dece i žene preko portreta do svetaca. Kada su neka okupljanja – kod njih je najbolji provod. Urbani su, obožavaju Moriseja i Čalino Sančeza, oni održavaju punk i Pin Up kulturu u gradu. Oni su na vespama i njihove devojke su u suknjama i martinkama. Generalno, izuzetno živopisna i lepa kultura.
Koliko te je Holivud promenio?
Mislim da me Holivud jeste promenio, posebno u poslednje 2-3 godine. Dao mi je neku vrstu sloumoušna, u smislu sagledavanja Beograda i mog celokupnog umetničkog delanja u istom a iz Los Andjelesa. Pratim književnu scenu i vidim 4 imena koja se vrte u krug godinama i konstantnu mitomaniju od koje mi se povraća /prešao sam 45 godina, imam pravo da povraćam na “scenu”/. I to je razlog zbog čega mi je fotografija postala draga i osnov za građenje narednih knjiga.
Promene u pogledu na život – hvala Džordan Pitersonu na lekcijama kojih se ne pridržavam uvek ali i to je veliki pomak, znati da grešite. Radovan Hiršl i njegovo remek delo “Žvaka za ludaka”. Genijalna knjiga o životu, izazovima, Beogradu i bubašvabama koje još uvek egzistiraju.
Kažeš da najjači opstaju u Holivudu. Da li te je ojačao?
Ojačao me je u smislu da više ne pristajem na kompromise, ukoliko nije čist hedonizam u pitanju.
Nova knjiga?
Nova knjiga – imam prvo poglavlje završeno. Zapravo, prvu stranicu. Intro. Uvod. Sentimentalni. Bitno je početi, kada me spuca inspiracija – završiću je do februara.
Biće mnogo Los Anđelesa i malo Beograda. Opet sentimentalnog. Žal za nekim danima. Manjež, Šansa, Kinoteka, mnogi dragi ljudi. Tajvanska Kanasta koju proživljavam svaki put kada sam u Beogradu.
Za kraj bih da preporučim par umetnosti na koje sam naišao tokom ovogodišnjeg boravka u Beogradu i saznao nešto novo i lepo.
Radmila Petrović “Moja mama zna šta se dešava u gradovima”
Nemanja Nikolić “Udruženje gradjana protiv svih ili klišei moderne Srbije”
Monografija “Miomir Grijić Fleka – Javni ilegalac”
Sjajne fotografije mog drugara Gage, isijava ljubav prema Beogradu – Instagram.
