Vrednost brenda u Srbiji je precenjena

Mnogi ne znaju da se prvi Exit, sada “nulti”, održao leta 2000. godine i da su na njemu nastupili samo domaci bendovi. Ulaz je bio besplatan i sve je trajalo sto dana. Ako uzmemo u obzir da ljudi ovde slabo pamte, hajde da objasnimo i podsetimo kako i zašto je Exit nastao? I šta mu je prethodilo?
Bila je 1996/97. godina, sećam se da smo bili prva godina faksa, vreme onih studentskih protesta i jedna super energija ljudi koji su se okupili. Onda je sve to puklo i mi smo gledali kako tu super energiju da revitalizujemo. Dobar deo ekipe je bio aktivan u Studentskoj uniji Srbije i Univerziteta. Usledio je famozni Zakon o univerzitetu 1998. godine. Mi smo probali da napravimo još jedan studentski protest, ali da bude ujedno i profesorski, samo što niko od profesora to nije podržao i sve što smo uspeli jeste da nas isteraju sa Univerziteta. Studenstkoj uniji je tada zabranjen rad. Cela organizacija svela se na četvoro do petoro ljudi, koji su seli jedan dan, popili gajbu piva i smišljali šta dalje da rade.

I prvi veliki projekat koji je otvorio put Exitu bio je protestni koncert “Šakom u glavu”. To je prva stvar koju smo uradili. Svesno smo rizikovali, išli smo baš “grlom u jagode”. Tada su nas prvi put privodili na informativne razgovore, medjutim to je bilo još ono vreme kada nije bilo moderno da te hapse. Otpor je tek nastajao tada.
Sećam se bio je 16. oktobar i dva stepena u Novom Sadu. Na koncertu dvadeset hiljada ljudi. Plakat koji je najavljivao koncert je imao na sebi pesnicu koja simbolično razbija zvezdu, oblepili smo ga po celom gradu. Upravo taj projekat je poslužio kao inspiracija za Exit 2000. godine. Videli smo da ideja sa koncertima i besplatnim dešavanjima može dobro da utiče na masu i mobiliše je.

To je bilo doba apatije, ili si švercovao bezin ili bežao iz zemlje, drugim rečima – preživljavanje. 2000. godine smo imali pedesetak ljudi koji su radili u Exitu i tako sticali svoje prvo iskustvo. Sve je radjeno na divljaka, postavljanje bina sve bez struje i slične stvari. Napravili smo koncept, da bi potom usledilo skupljanje sredstava – novca. Naišli smo na razumevanje Fonda za otvoreno društvo, koji su sa nama podelili rizik celog projekta. A projekat je bio prilično rizičan, imao je tri faze. Poslednja je bilo otvoreno pozivanje ljudi da izadju na izbore. Kulminiralo je dotle da je postalo epicentar okupljanja mladih u Novom Sadu.

Kako je došlo do imena Exit? Da li je ime produkt danonoćnog “mozganja” i traženja kreativnog, prepoznatljivog i unikatnog naziva ili puka slučajnost?
Imali smo jedan od gomile “brainstorming sastanaka” sa našim partnerom i prijateljem Hamerom sa kim smo pričali o projektu i tražili ime. I onda je Sanja, njegova supruga, doviknula iz kuhinje “Eeeeeeexit” I tako je i bilo. Ona nam je kuma.

Već naredne 2001. godine Exit dobija ozbiljnije razmere. Dolaze i prva strana imena muzičke scene i sve traje devet dana. Da li tada ti i ekipa, oko tebe, shvatate da će Exit postati možda najbolji srpski brend?
2001. godine je bilo jednako teško pomeriti Exit na Tvrdjavu kao i napraviti ga prethodne godine. Tačno se sećam, mnogo mi je vremena trebalo da prvo sebi a onda i drugima, uslovno rečeno, opravdam ideju naplate karata za Exit, kada si već jedne godine dao sto dana besplatno. To je bilo neophodno da bi projekat mogao dalje da se finansira, samofinansira i vremenom postane samoizdrživ.
Deset dana pred početak Exita, te godine, zabranili su nam da radimo i to tadašnja gradska vlada koja je od starta bila opoziciona i od starta cool. Očigledno smo zasmetali pojedincima. Bilo je grubo i brutalno sa njihova strane, ali je projekat već odmakao toliko daleko da nisu mogli da ga prekinu. Pedeset hiljada posetilaca je teško zaustaviti.

Svaka godina je sa sobom nosila svoje rizike. Pročitao sam negde izjavu Bila Gejtsa koji kaže: “Mi smo uvek godinu i po dana udaljeni od potpune propasti i finansijskog kraha”. E, pa, mi smo na par nedelja svaki put (smeh).

Postojala je ideja i namera da napravimo jako dobar muzički festival. Imam potrebu, u poslednje vreme, da demistifikujem ljudima zapravo šta i kako je radjeno, a činjenica je da je sve radjeno na mišiće.Nikada nije bilo političke zaledjine. Apsolutno nijedan negativni aspekt života u Srbiji nas nije mimoišao.Od mafijaša i raznoraznih beretki… kroz sve smo prošli ali i preživeli.

Razmišljali ste, kao ekipa, godinu za godinom ili dugoročno?
Uvek dugoročno, u krajnjem slučaju, sanjali smo. Pravili smo odluke koje su strateške prirode ali naš cilj bio je da u jednom vremenskom periodu probamo Exit da nabildujemo do jednog ozbiljnog muzičkog festivala. U početku smo morali da ubedjujemo bendove da dolaze, dok danas bendovi žele da dodju na Exit. Danas je cool svirati na Exitu što opet dosta govori i o organizatorima.

U razgovoru sa glumcima koji su bili u organizaciji prvih par Exita, rekli su mi da prilično žale što više nema predstava brojnih regionalnih pozorišta, radionica i socio-političkih okruglih stolova. Exit je u nekom trenutku postao isključivo muzički događaj. Zašto?
Pozorište je veoma zahtevno što se tiče uslova i organizacije. I onda imaš problem oko toga da često muzika smeta predstavama. Main stage mora da bude utišan dok se igraju predstave, koje ipak prati do hiljadu ljudi. Onda se postavlja vrlo opravdano pitanje – da li da main stage čeka pozorište? Ali da je bilo super – bilo je.

Da imamo, malo, bolju saradnju sa gradom, lako bi se dogovorili da se dve nedelje pre Exita na istim tim binama održi pozorišni festival. Ali verujem da ćemo da napravimo jedan dobar pozorišni festival.Ove godine ne, zbog rada na drugim ozbiljnim projektima ali, da, to će svakako biti poseban projekat.

Koliko misliš da je Exit dobio a koliko izgubio time što ne traje više, kao na početku, devet već četiri dana?
Imali smo ogromnih logističkih problema – pocrkamo svi i za ta četiri dana. Budimo realni, radimo i živimo u Srbiji. A svi koji nisu taj prvi krug ljudi tek se tada skontaju i provale razne šeme. Osmi dan, ne radi obezbedjenje festivala za nas već mi za njih. To su neke stvari koje u Srbiji ne mozeš da kontrolišeš. Logistički problem je rešen tako što je četiri dana optimum i što se tiče publike, bukinga bendova a i budzeta. To je koncept koji se pokazao kao najbolji moguć. Četvrtak, petak, subota i nedelja jesu taman, da ljudi osete dobru atmosferu a devet dana taman da rasturiš organizatore. Uzgred i u Srbiji se ubrzava život, mladi ljudi rade i ko sada ima devet dana da se odmara…

Da li je Exit, sada već, prestao da bude politički angažovan?
Šta znači politički angažovan – to je trik pitanje. Ne, nismo politički angazovani ali sve iza čega stojimo je jasno i , politički, šta znači. Ako uzmeš i raspleteš tu priču, onda ćeš shvatiti da su neke stvari u ovom društvu pogrešno postavljene i tako pogrešno srasle. Promovišemo multikulturalnost i neke prave i osnovne vrednosti a u Srbiji je to tabu tema.
Ako tako gledaš – da, onda mi imamo jasan politički stav. Mislim da u Srbiji ima mnogo stvari koje treba da se menjaju. Ako mi mozemo da budemo katalizator, super, onda to jesmo. Ćinjenica je da svake godine radimo kampanju za izlazak na izbore. I radićemo je zauvek, dok god bude izbora. Mladi i dalje ne glasaju. Mislim da je bolje da što više ljudi glasa. A što nekima koji su u raznim granama vlasti to ne odgovara pa, too bad.

Osam godina koliko Exit postoji prošao je razne faze. Prvo je bio ignorisan, kasnije su pokušavali da ga ukinu i ukaljaju da bi , kada je konačno priznat, pokušali i da ga otkupe. Sve vreme si bio u konstantnoj akciji i defanzivi, kako ti gledaš na sve to?
Moj koncept je uvek bio da oko sebe izgradim jak tim ljudi u koji imam beskonačno poverenja. Okej, opekao sam se par puta – nije da nisam, ali sam siguran da sam imao neki drugi pristup ne bismo uspeli da dodjemo u poziciju u kojoj smo danas. Ne postoji nijedan negativan tranzit u Srbiji koji nas nije ošamario.
Od industrijske špijunaže i nelojalne konkurencije do 2003. godine sa festivalom u Beogradu, gde je kopi pejstovan Exit ali moj stav je tu kao u klikeranju – ne primam se ni na šta. Kao tim imamo svoj stav i ciljeve kao i definisanu strategiju za paletu problema koji mogu da se dese. A moja uloga u celoj priči jeste procena rizika. Ući u neki projekat ili ne. Relativno dobro to radim. Imamo iza sebe, ništa osim dobrih utisaka i reputacije. Nemamo poslovnog partnera koji nije bio plaćen, što je u Srbiji jako teško. Ne dugujemo novac nikome.
Dobro je! (smeh)

Koliko te nervira što stalno nešto treba da objašnjavaš? Mislim, konkretno, na uspeh lični i tima kojem pripadaš.
Ne objašnjavam ništa.
Mislim da je jedan od negativnih aspekata tranzicije, to što u Srbiji postoji kompleks uspeha sa jedne strane, dok sa druge strane postoji neka vrsta realne tajkunizacije. Ljudi se osećaju kao luzeri i kao da je neko ko ima obavezno to i ukrao. Ko god ode napolje, na šest meseci do godinu dana, vrlo brzo se postavi u neki zdrav trip. Koliko radiš – toliko dobiješ. Niko ti ništa ne duguje. Mislim da je velika opasnost što je mnogo mladih ljudi u tom negativnom tripu. Pa, svi možemo da sedimo na kafi i opanjkavamo ovog ili onog ali to je gubljenje vremena. U Exitu, u baš svim projektima, ja potpisujem sve papire i tačno znam za šta odgovaram – odgovaram za sve. Ljudi sa kojima radim, hijerarhijski prihvataju nivoe lične odgovornosti. Mi smo jedna vrlo odgovorna ekipa ljudi. Jasno je ko šta treba i ko šta radi. Da radiš ovaj intervju sa nekim iz naše ekipe videla bi koliko jesu ”ušnirani”, svih četrdeset. Exit je samo jedan od projekata a realno radimo mnogo više stvari.

Kako si reagovao kada se , u medijima, pojavila Komunina ponuda za otkup festivala?
Pazi, postoji sigurno pet stotina festivala u svetu a sedamdeset procenata od toga, ima više bina. Originalnost koncepta Exita kao festivala se uopšte nije tema. Niko nije smislio mobilni telefon, slamku ili čašu, pa da uzmeš i patentiraš. Kod nas ima mnogo krvavog rada, dobre reputacije i odličnih odnosa sa partnerima. To je ono što nas gura i zbog čega svake godine možemo da kazemo da smo stariji i jači.

Šta znači otkupiti Exit?
Zašto ne bi, nazovi, naša konkurencija napravila nedelju dana ranije festival? Siguran sam da će im grad, veoma rado, izaći u susret i dati im Tvrdjavu. Naprave četiri dana festival, dovedu bendove, prodaju karte i naprave nam konkurenciju. Tvrdim da smo mi najbolji i da oni nemaju nikakve šanse ali ako oni misle da su bolji pa neka rade. Razmišljaj logično, da ti hoceš da kupiš nešto, prvo bi radila procenu, pa bi tim tvojih konsultanata rekao – isplati se lupiti milion evra ili koliko su nam već nudili (kamione i avione) ili bi rekao ne isplati se. Ali uraditi to na način na koji je uradjeno je samo jedna vrsta loše PR strategije.
Dosta podmetački. I mislim da je to bila igra, neka šema da se dodje u medije ali ne i ozbiljna ponuda.

Kako se odlučuje ko ce nastupati na festivalu? Kako do tih odluka dolazite i koliko, realno, ankete na raznim sajtovima utiču na izbor?
Ankete ozbiljno utiču na izbor. I još se nezavisno radi brdo anketa na festivalu. Ne u našoj organizaciji već , recimo, katedre za sociologiju Univerziteta u Novom Sadu. Uzorci su dosta reprezentativni. Preko dve hiljade ljudi se ispita i na kraju su to bendovi koje mi pokušavamo da dovedemo i na kraju i dovedemo. Mislim da će se koncertom Peppersa desiti jedno raslojavanje i potpuna demistifikacija muzike i benda. Čak i Stonesi, mislim da će uticati da se dosta ljudi na nekom subkulturnom nivou opredeli. Da će posle sve biti dosta drugačije. Konkretno, kako se bira koga dovesti – sa jedne strane imaš poslovne procene, koliko odredjeni bend može da proda karata tj. šta je ono što ljudi žele da vide. Druga strana je da to nije suviše komercijalno, da to bude cool. Treća strana je da Exit pozicionira u svetu kao jedan andergraund muzički festival a ne kao korporativni. Ljudi u Srbiji ne mogu da uoče tu razliku, zbog toga što ne živimo u zemlji u kojoj ima pet festivala, pa da vidiš kako izgleda korporativni a kako andergraund festival i gde su tu razlike. Celu programsku selekciju radi Ivan Milivojev sa Draganom Ambrozićem i to funkcioniše super.

Pretpostavljam da selekcija ima veze i činjenicom koji bend je nedavno izdao novi album, na turneji je i nastupa na svim vecim evropskim festivalima?
Apsolutno. Prošle godine je to sa Franz Ferdinand uspelo mada, sa aspekta popularnosti tog benda u Srbiji, nama se to nije isplatilo. Zato što ti platiš aktuelne cene, za aktuelni svetski bend, koji je neaktuelan u Srbiji.

Koliko je bilo teško ranije a koliko sada dovesti neko veće ili veliko ime u Srbiju?
Ako uzmemo u obzir da ovde svi vole da budu fudbalski selektori ali i buking menadzeri pa se ne zna ko šta radi i često se zabrlja, zbog toga smatraju da smo nepouzdani. Da li si specijalno ubedjivao nekoga da nema ispale, da nismo nedodjija i da imamo pijaće vode?

Pre sedam godina smo više marketinški odradili celu priču festivala, nego što su to stvarno bila velika strana imena, osim Roni Sizea koga je bilo ludilo dovesti i koji je plaćen tri do četiri puta više od tadašnje realne cene. To je kao sa kreditima banaka, zašto je kamatna stopa kod nas toliko velika, pa zato što je tržište nesigurno. Ali cela dzungla od Srbije se polako smiruje i vidim jedan pozitivan i optimističan trend, generalno, u ovoj zemlji. Mi sada imamo izgradjenu reputaciju koja je pravljena ludačkom i lucidnom strategijom – da ceš u svakom trenutrku imati pare da platiš bend i da ce agent biti prvi koji je namiren, pa često za organizaciju ostane nula ili neki minus koji će sledeće godine biti nadoknadjen.
Ali mi smo preuzimali taj rizik na sebe da bi danas bili u situaciji u kojoj smo, da možemo da dovedemo bend koji hocemo i da nam konkurencija budu Finska, Austrija, Engleska… Naše mesto je u stvari da budemo jako dobar festival u Jugoistočnoj Evropi. I da na tom talasu koji smo prošlih godina pokrenuli nastavimo i radimo druge projekte.

Da li postoji nešto što bi popravio u organizaciji Exita i koji su dugoročni planovi festivala? Kako misliš da ce Exit izgledati za nekih deset godina?
Imamo viziju toga šta bi mi želeli.
Nadam se da par godina od danas, neceš pričati sa mnom već sa nekim drugim.
Jedan od ideja ekipe Exita jeste da štancujemo nove, mlade, buduće naraštaje koji će raditi ovo. Sjajno iskustvo moze da se stekne radom na projektu Exit. Prosek godina ljudi u našoj ekipi jeste dvadesetpet a ljudi rade na projektu koji je vrlo ozbiljan. Dakle, da za početak postoji jedan mladi naraštaj koji će to preuzeti i raditi. I dalje je jako nestabilna situacija u Srbiji, i ova godina je to pokazala, od 2004. godine kada su nas hapsili do ove.
Potrebna je još koja godina da se sve ustali i da ne zavisiš od neke političke partije.
Nadam se da će za dve do tri godine biti mnogo stabilnije stanje u državi i nadam se da ce nam uskoro biti izuzetno dosadno i da će sve biti u raznoraznim partnerstvima i na putu u EU. Da neće biti borba Džedaja i Dart Vejdera već Džedaja izmedju sebe, malo više, pa se na kraju i dogovore.

Želimo da napravimo festival gde su posetioci najbitniji. Radimo sa ozbiljnim firmama i dolazili su razni inostrani konsultantni da evaluiraju Exit. I sada zamisli situaciju kada ti čovek, koji je petnaest godina u poslu i koji se bavi korporativnim brendovima, kaže: “Energija utrošena u ovo je tolika da ne postoje pare koje je mogu isplatiti”. A mojoj ekipi je to mnogo veliki kompliment. Mi ne nameravamo da se bogatimo od Exita. Ne bežimo od toga da želimo da zaradimo novac ali na nekim drugim projektima.Exit ne bi smeo da se koristi za lično zgrtanje kinte. Kako bude rastao standard ljudi u Srbiji, Exit će početi da pravi pare. Mora da počne.

Mnoge stvari u zemlji su postavljene tako da destimulišu rad – plaćamo poreze koji, toliki koliki su kod nas, ne postoje ni u jednoj drugoj zemlji. Pa svaki bend koji dolazi kod u Srbiju, nas košta 25% više. Kada prestanemo da snižavamo cenu karte za šezdeset procenata i ljudi budu mogli da plaćaju komercijalnu cenu karte, a trenutno naša karta jeste smešna u poredjenju sa konkurencijom na zapadu, Exit će krenuti da pravi pare.
Vidim Exit u balansu izmedju tog liberalnog kapitalističkog sistema, gde mi treba da se “potučemo” sa konkurencijom u smislu pravljenja jako dobrog festivala i drugi kraj balansa tome jeste jedna fondacija koja ce da distribuira novac nazad.
Tu vidim potpunu vezu kao neki community.
To bih želeo Exit da postane i to može jako uticajno da bude i da postavi neka merila u društvu. Ne mora baš sve da se izalavi.

A šta u suštini ti slušaš? Koga bi voleo da vidiš na Petrovaradinskoj tvrdjavi?
Najviše slušam gitarski zvuk. Meni bi Pearl Jam super “legao”.

Da li si ih slušao, nedavno, u Zagrebu?
Ne, nisam imao vremena, ja sam rob posla (smeh). Ali oni bi super zvučali na Tvrdjavi, verujem da bi bilo potpuno ludilo. I da, u poslednje vreme slušam sve albume Peppersa, lagana priprema za koncert.

Koji ti je najdraži buking i koncert na Exitu, ikada?
Super mi je bio Iggy Pop, to je bilo poootpuno ludilo! White Stripes su mi, takodje, bili odlični. A ove godine, tipujem da će Basemant Jaxx biti opasni!

Koliko je bilo teško bukirati Red Hot Chilli Peppers i Chemical Brothers? I koliko oni koštaju?
Ne mogu da ti kažem koliko koštaju, to bi bilo potpuno neozbiljno od mene. Te stvari se nikada ne govore u poslu i potpisali smo ozbiljne ugovore. A bilo je teško bukirati ih. Chemical Brothers je trebalo da budu na otvaranju Exita 07 na Petrovaradinu i zamalo da se desi. A kada nismo uspeli to, onda smo tražili drugi datum.

Chemical Brothers je mnogo lakše dovesti od Peppersa. Meni je sjajno da osetim, ponovo, taj izazov da radim. A ne mogu da ti opišem koliki mi je izazov da organizujem najbolji koncert na njihovoj turneji. Razmišljali smo dosta gde da radimo taj koncert. Kada radiš takav dogadjaj moraš u startu da imaš dobre sponzore, dobre partnere i pouzdanu ekipu sa kojom ceš to raditi. A onda i prostor…

Imamo iskustvo sa lokalnom upravom grada Novog Sada. I znamo šta znači kada te neko izminira. Prošle godine od grada Novog Sada nikada nismo dobili dogovoren novac, dosta skandalozno zar ne?

Za ovakav jedan projekat potreban ti je ipak ozbiljan partner. Pa kada me je zviznulo pre par meseci da probamo da odradimo ovako nešto… I kada sam otišao kod Ješica, u Indjiju, da pričamo I kada je rekao… “može”. Baš sam bio srećan!
Ne misliš da je prostor možda mali da primi sve ljude koji bi želeli da slušaju Pepperse?
Ne, mislim da je taman. Šezdeset hiljada posetilaca je neki optimum. Možda ćemo videti da se kapacitet malo poveća, ali ne mogu to da tvrdim sa sigurnošcu. Dali smo sve mogucnosti ljudima da kupe karte, cena je smešno jeftina i opet ideja nam je da svi budu sretni. Možemo da napravimo koncert za tri stotine hiljada ljudi ali će onda stajati na deset kilometara od bine i to neće biti to. Ovo je praktično VIP dogadjaj. Sa druge strane mi smo odrasli u ovoj zemlji i znamo šta znače Peppersi za Srbiju a šta za region. Pitala si koliko ih je bilo teško dobiti… Dobili smo ih ispred velikih svetskih metropola, glavnih gradova u Evropi, na VIP turneji koja ima, svega, jedanaest datuma.

Do ove godine, kada ste sa kampanjom prodaje karata krenuli vrlo rano u decembru, uvek je bila neka pauza kada se završi Exit u julu, pa dok se ne krene sa kampanjom za sledeći – u martu naredne godine. Šta cela ekipa Exita radi sve to vreme? I šta ti radiš, kada se ne baviš Exit festivalom?
Prošle godine, u avgustu sam, polagao ispite pa sam posle radio na projektu za MTV. Ali daleko od toga da je to odmor. Svaki septembar, oktobar i novembar je za nas bolan period. Tada govorimo o tome šta je bilo dobro i loše, prepakujemo ekipu pa sve ponovo. Bukinzi krecu već od avgusta meseca. Dalje, ima mnogo problema da mi naplatimo naša potraživanja kako bi i mi mogli da platimo naše ljude i partnere. To je dinamičan posao u kontinuitetu od godinu dana. Možda pet nedelja godišnje ne radim po dvanaest sati.

Na šta najviše trošiš novac? Garderobu ili putovanja?
Na garderobu baš i ne trošim mnogo… vidiš (smeh)
Uspeo sam da usaglasim posao i putovanja.Radim kao konsultant za neke firme i onda spojim posao i zadovoljstvo, putujem i ujedno – radim. Pored toga novac trošim na izlaske i snowboard.

Da li imaš neke poslovne i privatne planove za budućnost koji nisu u vezi sa Exitom?
Radiću na novim projektima, nadam se. Radiću produkciju tv emisija…

A sebe ne vidiš, u budućnosti, kao porodičnog lika ?
Dolazim iz porodice sa troje dece pa to se mora desiti pre ili kasnije.
Idealno bi bilo da u narednih šest do sedam godina zaradim neki veći novac pa da ne moram da radim po dvanaest sati dnevno. Svedem to na standardno osmočasovno radno vreme. To bi bilo, stvarno, idealno!

Koga pokušavate da bukirate trenutno i hoćeš mi otkriti neka imena sa kojima trenutno pregovarate?
Dobro znaš da ti neću reći. (Smeh)
Ne mogu ti to govoriti zato što imamo situaciju da mnogi prave fiktivne ponude i na taj način nam pumpaju cenu! Što bi sebi napumpali cenu da bih ja sada izlajao prvi … neću!

I …zašto novosadjani kažu Eksit a svi ostali Egzit… ima neka tajna u tome?
Ne znam.
Nisam ni provalio to! Dobro mi govorimo Eksit a vi Egzit. Zar je bitno kako se zove? Da skineš Exit i lupiš Enter a da je ista organizacija opet bi festival bio dobar. Ili u obrnutom slučaju, da ostane Exit a neko drugi uzme da organizuje, potpisujem da bi bilo loše. Vrednost brenda u Srbiji je precenjena.

intervju vodila Tanja Bogdanov

Izvor – www.b92.net/zivot