34. broj RUSH! eZine-a možete preuzeti sa www.rush-industry.net
Svi veći, a i manji, svetski gradovi imaju zgradu opere. Te građevine su najčešće velelepna zdanja, kojima se ponosi svaki njihov stanovnik. Beograd, jedan od najvećih gradova u regionu, nažalost nema takav prostor. Da li je to sramota? Naravno da jeste. Koliko ja znam, negde sam to čuo ili pročitao, gradske vlasti imaju u planu izgradnju opere. Kada će se to desiti, ne znamo. Do tada će se koristiti alternativna rešenja.
Međutim, bez obzira što Beograd nije skućio operske izvođače, to neznači da ovde ne postoje zaljubljenici u operu. Postoje, i te kako. Na primer ja nisam jedan od njih, ali sam baš nedavno bio na jednoj operskoj predstavi (ako se to tako kaže). Nije mi bio prvi put. Ako me sećanje dobro služi prethodnu operu sam gledao/slušao u drugom razredu gimnazije. Imao sam profesorku muzičkog koja nam je rekla da će svako ko ode na operu, donese karte i program a zatim malo opiše o čemu se tu radilo dobiti petaka. Eto tako sam ja otišao da gledam/slušam Pepeljugu u Narodnom pozorištu. Iskreno, smorio sam se.
Ovoga puta na operu sam išao potpuno neplanirano. U Sava Centru je izvođena Verdijeva čuvena opera Aida. Zakazane su dve večeri. Na premijerno izvođenje je išla moja kevanija sa nekim drugaricama. Žena se toliko oduševila da je odmah nabavila karte za švecu i mene, za to drugo izvođenje. Samo mi je javila telefonom da idem tad i tad, tu i tu. Otprilike samo što mi nije rekla „Pička si ako ne odeš“. Šta ću, morao sam da odem. Mada, moram priznati da mi nije ni palo na pamet da odbijem. Išlo mi se.
Spektakl se odigrao 26. januara. Beše to subota. Početak je zakazan za 19 časova. Moja sestra i ja smo se pojavili malo ranije da pokupimo karte. Vezare. Kupili smo program da se malo bolje upoznamo sa delom, popušili pljugu (ja ne pušim) i zazuzeli svoja mesta u velikoj dvorani SC-a. Kada su svi seli opera je mogla da počne. Sa nekih petnaestak minuta zakašnjenja.
Predstava ima dve postavke. Ne bih sada nabrajao koji su operski pevači u glavnim ulogama, rekao bih samo da je opera realizovana u saradnji Narodnog pozorišta u Beogradu i Makedonske Opere i Baleta. Ima četiri čina i otprilike ide ovako.
Radnja je smeštena u drevni Egipat. Egipćani su u ratu sa Etiopijom. Iz jednog od pohoda egipatska vojska se vraća sa zarobljenicima među kojima je i Aida, etiopska princeza. Međutim, niko ne zna da je ona kći etiopskog kralja. Radames, glavni baja u Egiptu, mnogo zajeban vojskovođa, se zaljubljuje u Aidu. Naravno, u isto vreme na njega se loži Amneris, egipatska princeza. U jednom trenutku, pošto je etiopska vojska prilično napredovala, egipatski kralj šalje Radamesa u boj. On to sa oduševljenjem prihvata i odlazi. Iz boja se vraća sa gomilom zarobljenika, pošto je polupao suparnike. Među zarobljenima je i kralj Etiopije Amonasro, ali pošto niko ne zna kako on izgleda, on se predstavlja kao vojskovođa. Egipćani ostaju u zabludi da su ubili njihovog vladara, i da je moral etiopske vojske na veoma niskom nivou. Zbog velikih uspeha koje je ostvario, egipatski kralj daje ruku svoje kćeri Radamesu. Ona je presrećna. On je u kurcu.
Jedne večeri, pred samo venčanje, Radames se tajno sastaje sa Aidom. Dogovaraju se da pobegnu, čim pre, i započnu novi život na nekom drugom mestu. Međutim, u jednom momentu Aida, na nagovor svoga oca, na foru saznaje od Radamesa kuda egipatska vojska planira da se kreće u sledećem pohodu. Tada iz šteka izlazi Amonasro, otkriva svoj pravi identitet, a Radames se totalno smori. U to, naravno, nailaze Amneris i prvosveštenik Ramfis, i mrko pogledaju egipatskog heroja. On se predaje prvosvešteniku u ruke.
Na samom kraju Radamesu određuju smrtnu kaznu. Biće živ zazidan u grobnicu. Amneris je veoma tužna, moli bogove za milost. Radames biva bačen u grobnicu i zatvoren. Međutim, kada u grobnici ugleda Aidu koja se tu sakrila, znajući da će njega pogubiti, raspoloženje mu se naglo popravi. Njih dvoje, zaljubljeni golupčići, odlaze zajedno sa ovoga sveta.
Kao što vidimo sama radnja je prilično jednostavna. Neki bi rekli ljudska. Današnje španske serije otprilike imaju ovakav tok. Međutim, poenta valjda i nije u samoj priči, već u načinu na koji je sve to prezentovano. Moram da priznam da je ono što sam te večeri gledao/slušao u Sava Centru bilo na veoma visokom nivou.
Scenografija je zaista zadivljujuća, kostimi su veoma lepo izrađeni, režija i koreografija su takođe jako dobro urađene. Pevači zaslužuju sve pohvale. Uspeli su da nam prenesu emociju, iako je SC krš mesto za izvođenje opere. Akustika je nikakva, i mogu misliti kako bi tek bilo da je glas operskih pevača mogao da stigne do publike na pravi način. Orkestar, hor, balet i statisti, svi oni su zaslužili jedno veliko bravo. Čini mi se da niko iz velike ekipe koja je realizovala ovaj projekat nije zakazao. Svaka čast!
Na kraju, posle tri i po sata sa jednom pauzom, svi akteri ovog spektakla nagrađeni su gromoglasnim aplauzom. Ako, zaslužili su svaki pljesak dlanom o dlan. Samo da se ne zaustave na ovome. Oni su pokazali da umeju da naprave veoma ozbiljnu opersku predstavu. Sada je na državi da pokaže da li ume da napravi dom za ove izuzetne umetnike. Navodno to je u planu. Živi bili pa videli.
Vlaja Kobaja
34. broj RUSH! eZine-a možete preuzeti sa www.rush-industry.net
