Guido Argentini nije Argentinac. Rođen je u Firenci, i, kao i većina Firentinaca imao je "ono nešto" za umetnost, umetničku crtu nasleđenu od grada slavne umetničke prošlosti. Ono što nije imao jeste "ono nešto" čime bi privukao zgodne devojke. Kroz celu srednju školu je gledao kako najlepše i najatraktivnije klinke prolaze pored njega ni ne primećujući ga; mislio je "nema veze, one su nezrele i površne, na fakultetu će sve doći na svoje mesto". Zato je i upisao umetničke studije, međutim, ništa. Sa 23 godine je shvatio da nije video dovoljno lepih golih žena u svom životu, i da je sva prilika da nikad ni neće, te je objavio svima da će svoju dotadašnju strast, fotografiju, podići na viši nivo, odnosno da će postati profesionalni fotograf. Naravno, treba li uopšte pominjati, odabrao je da fotografiše modne događaje i manekenke. Neko vreme sve je išlo kako treba, međutim, Guidu to nije bilo dovoljno. Shvatio je da je prerastao svoj rodni grad i Italiju (čitaj: hteo je još golotinje), te se 1990. godine preselio u Ameriku, i to ni manje ni više nego u Los Anđeles. Da je celokupna Argentinijeva karijera fotografa bila potaknuta nedostatkom golih žena, govori i njegov portfolio, odnosno spisak časopisa za koje je radio: MarieClaire, Men’s Health, Panorama, Playboy, Vogue, Max, Maxim. Prljavi perverznjak. Kako god, izgleda da je tokom godina legalnog voajerisanja golih žena uspeo da nešto i nauči o fotografiji: da nije tako, ne bi mogao da prodaje ovu ograničenu seriju fotografija koje vam prikazujemo za vrtoglavih 6,800 evra po komadu. A sve što je uradio bilo je da golišavu lepoticu ofarba u srebrnu boju – srebrnu da ga ne bi optužili za plagijat, zlatnu smo poodavno videli u jednom od James Bond filmova. I eto ti umetnosti.
