Društvena imovina, društveno dobro, decenijama je bilo ono što svi imamo pravo da koristimo, da brutalno uništavamo, da se gotovo pakosno veselimo kad ne funkcioniše, kad utvrdimo da „opet ne radi“, da je zapušteno, pa makar to bio i lift u sopstvenom soliteru ili travnjak pred kućom pretvoren u divlju deponiju.
PIŠE: BILJANA SRBLJANOVIĆ
U Srbiji je društvenokoristan rad, kao i u gotovo svim zemljama otrgnutim od pseudokomunističkog eksperimenta, uvek bio višestruko ugrožen. Najpre, kako nas uči iskustvo socrealizma, ono što je društveno – nije ničije, moje u svakom slučaju nije, a onaj čije je – neka se za to i brine.
Isti onaj duh nesolidarnosti, koji nas navodi da samo na sopstvene balkone sadimo cveće, pa zalivajući ga prljavom vodom kupamo i komšiju „od dole“, ismeva i pokušaje rada za kolektivno dobro.
Ukratko, ako radite nešto za opštu stvar, ljudi vam se, u najboljem slučaju, blagonaklono smeškaju – obično zaključuju da vam je dosadno i da nemate preča posla, sumnjičavo proveravaju da li tu ipak postoji neka skrivena korist.
A koristi ima, i ona nikako nije tajna, društvenokoristan rad je znak zrelosti jednog društva, to je stupanj razvijenosti za koji nisu potrebna nikakva dodatna sredstva, niti je izgovor to što smo siromašni dovoljan da gotovo niko ne izvadi ruke iz džepova prolazeći kraj gomile smeća pred sopstvenim ulazom. I tu se stvari lako i brzo menjaju, baš zato što su besplatne.
Kada na ulici plastičnom kesom pokupim otpad za svojim psom, još uvek mi se dogodi da me neki zaludni penzioner gleda kao da sam teški psihopata, ali je sve više ljudi koji postupaju na isti način. Voleti životinje nije u neskladu sa životom u gradu, naprotiv, nema ništa lepše nego ulica punih gradskih džukaca o kojima neko brine, baš kao što brine i o čistoći svoga grada. Kada navučem gumene rukavice i krenem u detektivski pregled kese smeća bačene sa prozora susedne zgrade, a da bih utvrdila ko mi ugrožava životnu sredinu, ljudi me nekad gledaju sa podsmehom ili ljutnjom, jer smetam, jer uznemiravam, jer šta se ja sad tu mešam? A mešam se jer je i ta ulica moja odgovornost, kao i vazduh koji dišem, država u kojoj živim i svet koji za sobom ostavljam.
Kada jednom pokucate na vrata nesavesnom komšiji s kesom njegovog smeća u rukama, da ga podsetite da se to ne radi, sva je prilika da će mu biti neprijatno i da će idući put da razmisli o nečemu o čemu nas do sada, osim u porodici, niko nije učio. Ono što pripada društvu, pripada i meni, posebno odgovornost koju imam da to što mi pripada – zaštitim.
Isto je i sa dobrovoljnim prilozima, volonterskim radom u ustanovama i organizacijama kojima je to potrebno, nema boljeg osećanja nego da znate da ste, u ovom svetu u kojem niko ni o kome ne brine, vi barem na trenutak brinuli i o drugom.
Solidarnost je nešto što se uči, nešto što je davno prestalo biti prirodni refleks. Prihvatiti svoju odgovornost prema planeti koju trošimo, koju okupiramo sa svim svojim lošim navikama, neodgovorno i ne razmišljajući šta ostaje za nama, nije tako teško. Kakve sijalice koristite, koliko vaš automobil zagađuje, koliko se brinete o svom neposrednom okruženju, mali su gestovi za spas planete, a i sopstvene duše.
Jer, i ako verujete da vas posle ovog, čeka lepši i stariji život na večno zelenoj travi, treba se setiti da i ova očerupana livada na kojoj na drveću odavno ne raste više ništa osim plastičnih kesa, mora da posluži barem još nekome, onima koji dolaze iza nas. Ili nam je i to postalo potpuno nevažno?
IZVOR: MARKETING SRBIJA MAGAZIN
