Na granici Kazahstana i Uzbekistana, okružen kilometrima toksične pustinje, nalazi se skriveno ostrvo po imenu Vozroždenija.
Nekada je to bilo ribarsko selo okruženo tirkiznim lagunama, u vreme kada je Aralsko slano jezero bilo četvrto po veličini na svetu i bogato ribom, piše BBC prenosi net.hr.
Ali tako je bilo nekada.
A sada je jedno od najopasnijih mesta na svetu.
Još od 70-ih na ostrvu su počeli da se dešavaju opasni incidenti. Tako se 1971. mlada naučnica razbolela pošto je istraživački brod Lev Berg zalutao u smeđu izmaglicu. Nekoliko dana kasnije, otkriveno je da naučnica ima velike boginje. Neobično je to što je ona bila vakcinisana.
Iako se oporavila, bolest je zarazila još devetoro drugih ljudi u njenom rodnom gradu, od kojih je troje umrlo. Jedan od njih bio je njen mlađi brat.
Godinu dana kasnije, u blizini ostrva pronađeni su leševi dvojice nestalih ribara kako plutaju u čamcu. Smatra se kako su se zarazili kugom. Odmah posle, lokalni ribari počeli su da izvlače mreže pune mrtvih riba.
Niko ne zna zašto.
A onda, 1988. godine 50.000 sajga antilopa koje su pasle po obližnjoj stepi jednostavno se srušilo mrtvo i to u samo sat vremena.
Zanimljivo je kako je CIA još 1962. otkrila da se tu dešava nešto neobično, pa su imali i fotografije iz vazduha. A onda su shvatili da je u pitanju vojna baza za istraživanje biološkog oružja.
Projekat je bio potpuna tajna, nije ni označen na sovjetskim kartama. Ipak, koji su znali za njega zvali su ga Aralsk-7.
A kako SSSR nije baš previše vodio računa o sigurnosti niti o svojim vojnicima i građanima, mesto je postalo prava noćna mora, u kojoj su antraks, velike boginje i kuga izbacivani u atmosferu.
Istovremeno su egzotične bolesti kao što su tularemija, bruceloza i tifus padale sa kišom i natapale peskovito tlo godinama.
Ostrvo je inače bilo izolovano da nije ni otkriveno sve do 19. veka, što ga je učinilo savršenim mestom za tajne operacije.
Tamo su se nalazile najveće zalihe antraksa u istoriji. Poreklo te zalihe i dalje je nepoznato, ali se pretpostavlja da su proizvedene u Kompleksu 19, drugoj tajnoj bazi u blizini bivšeg Sverdlovska, sadašnjeg Ekaterinburga. Tamo se inače 1979. godine desilo veliko curenje antraksa, što je dovelo do smrti najmanje 105 ljudi.
Devet godina kasnije sovjetske vlasti su viškove poslali u lučki grad Aralsk, na obalama Aralskog mora odakle su prebačeni u Vozroždeniju. Između 100 i 200 tona mulja sa antraksom bačeno je u jame i na njih je zaboravljeno.
Ali bakterija antraksa živi kao spora, neaktivni oblik sa neverovatnim sposobnostima preživljavanja. Smeštene u pesku spore mogu da prežive više stotina godina.
Da, mesto je i dalje kontaminirano.
Zanimljivo je da je Američka vlada posle pada SSSR, poslala svoje stručnjake, plašeći se da će se biološkog oružja dokopati teroristi.
Tačna lokacija zaliha antraksa nikada nije bila otkrivena, ali pokazalo se kako to nije problem.
Kopovi su bili toliko veliki da su se jasno videli na fotografijama čak i iz svemira. U nekoliko uzoraka otkrivene su žive spore, pa je pokrenut šest miliona dolara vredan projekat čišćenja.
Ali ni to nije bilo sve. Otkriveno je kako je celo ostrvo kontaminirano.
“O, tamo još uvek ima antraksa, ne brinite”, kaže Les Baille, međunarodni stručnjak za antraks sa Univeruitetu u Cardiffu.
Ali nije samo Antraks bio problem.
Aralsk-7 izgrađen je u sred trke u biološkom naoružanju sa Zapadom. Radilo se o opasnom zadatku uzimanja već ionako smrtonosnih patogena koji bi se onda pravili da budu još otporniji, zarazniji i smrtonosniji.
Posebno se pazilo da bakterija bude što otpornija na antibiotike, a virusi su mogli da zaraze čak i one koji su već bili vakcinisani.
Ali, 1972. potpisan je međunarodni ugovor o prestanku rada na biološkom naoružanju. I upravo je tada SSSR krenuo sa svojim najstrašnijim programom.
Počeli su sa dizajniranjem, a ne samo uzgojem, novih sojeva biološkog oružja uz pomoć genetike.
To je uključivalo i posebno gadan soj antraksa, poznat kao STI. Za početak, bio je otporan na impresivnu količinu antibiotika, uključujući penicilin, rifampin, tetraciklin, kloramfenikol, makrolide i linkomicin. Kao da običan antraks nije bio dovoljno strašan, ovaj je uništavao crvena krvna zrnca i dovodio do truljenja ljudskog tkiva.
Naučnici su uzeli gene njegovog bliskog rođaka Bacillusa cereusa i dodali ih antraksu.
A šta je bilo sa misterioznim epidemijama tokom 70-ih i 80-ih?
Otkriveno je kako je brod Lev erg zalutao u aerosolni oblak velikih boginja koji je nešto ranije eksplozijom raznesen po ispitnom području. Ovaj incident su zataškale sovjetske vlasti.
Što se tiče kuge, iako je Sovjetski Savez radio na pretvaranju te bolesti u oružje, bakterija i dan danas ostaje raširena u centralnoj Aziji. Zapravo, broj zaraženih naglo je skočio nakon raspada SSSR. Tako da možda i nisu krivi za nju, mada je i dalje ostala misterija.
I dalje se ne zna od čega su umrle ribe i antilope.
Inače Voroždenija u prevodu znači ‘ponovo rođenje’. I nadamo se da se to neće desiti svim patogenima koji se kriju oko ostrva.
