Severnom Korejom upravlja totalitarni režim, gotovo u potpunosti izolovan od međunarodne zajednice kojoj otvoreno prkosi i preti. Oni su čak i dalje zvanično u rati sa Južnom Korejom.
A uz sve imaju i nuklearno oružje.
Nije ni čudno što je Severna Koreja trenutno svetski problem broj jedan.
Ali kako je došlo do toga?
Evo priče.
Koreja je početkom 20. veka postala kolonija Japanske Imperije. Posle poraza Japana u Drugom svetskom ratu, zemlja je podeljena na dve okupacione zone sa granicom na čuvenoj 38. paraleli.
SAD je na jugu instalirao pro-zapadnu diktaturu, a Sovjetski Savez komunistički režim na severu, kojim je rukovodio Kim Il-sungom, piše Rolling Stone.
Ali onda se stvari komplikuju.
Kim je 1950. uz sovjetsku pomoć izvršio invaziju na Južnu Koreju i pokušao da okupira celo poluostrvo.
A onda su snage UN pod vodstvom SAD intervenisale i jedva odbranile Južnu Koreju. Posle tri godine rata i miliona žrtvava sklopljeno je primirje koje traje već 64 godine. Trajni mir nikad nije potpisan.
Tada se otkrilo i da je Kim Il-sung vrlo poseban diktator. Stvorio je nadrealan kult ličnosti po kome je ova zemlja poznata u svetu. Uz to je uspostavio de facto monarhiju – sadašnji diktator Kim Jong-un je njegov unuk.
Severna Koreja ima svoju verziju komunizma – “juče” (korejska reč za samodovoljnost), ali je zapravo reč o mešavini komunizma, diktature, korejskog nacionalizma i militarizma.
U međuvremenu se kapitalistička Južna Koreja ekonomski razvijala i prošla tranziciju u liberalnu demokraciju i jednu od najuspešnijih zemalja sveta.
A Severna Koreja… pa nije baš. Pod staljinističkom planskom ekonomijom grca u siromaštvu izolovanosti i često gladi.
Čak i saveznice, SSSR i Kina su imale sve problematičniji odnos sa Severnom Korejom, koja je odbijala da se bar pretvara da je je normalna država. Recimo često su otimali otimali japanske i južnokorejske građane iz najbizarnijih razloga. Jednom je otet poznati režiser samo zato što je diktator voleo njegove filmove.
Takođe, Veliki vođa Kim zatražio je od svojih saveznika tehnologiju za nuklearno naoružanje. I Kina i SSSR su ga odbili. Ali, SSSR im je ipak pomogao da izgrade nuklearnu elektranu, što se pokazalo kao velika greška.
Ubrzo je Severna Koreja tokom osamdesetih pokušala sama da proizvede obogaćeni uranijum i plutonijum za nuklearno oružje, iako je 1985. potpisala Sporazum o prestanku širenja nuklearnog naoružanja (NPT).
Raspadom SSSR-a 1992., pomoć Severnoj Koreji je prekinuta, što je dodatno ugrozilo njenu privredu. Pod “dragim vođom” Kim Jong-ilom, sinom i naslednikom “velikog vođe”, režim je postao još izolovaniji i paranoičniji, a zemlja još siromašnija. Devedesetih je od gladi pomrlo najmanje pola miliona Severnih Korejaca.
Ali umesto da nahrani stanovništvo, režim je ubrzao razvoj svog nuklearnog programa.
Inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) upozoravali su da režim verovatno prikriva proizvodnju plutonijuma. Kada su 1993. zatražili pristup skladištima nuklearnog otpada, Pjongjang ih je odbio.
Onda je 1994. sa predsednikom SAD Billom Clintonom potpisao sporazum kojim je pristao na gašenje svojih starih nuklearnih reaktora u zamenu za pomoć u izgradnji modernih lakovodnih reaktora, koji nisu idealni za proizvodnju sirovina za nuklearno oružje i redovne inspekcije IAEA-e.
Ipak, kasnije je otkriveno da je Clintonova inicijativa usporila, ali ne i zaustavila Kimov nuklearni program.
Iako je 2005. ponovo obećala da će prekinuti svoj nuklearni program u zamenu za pomoć u proizvodnji energije, 2006. je izvršila svoje prvo podzemno testiranje nuklearne bombe. Seizmička merenja su pokazala da je bomba bila skromne snage.
Do danas su imali pet podzemnih testiranja nuklearne bombe.
UN su odgovorili strogim sankcijama u više navrata.
A onda je Kim Jong-un došao na vlast kao 27-godišnjak nakon smrti svog oca 2011. i brzo i brutalno učvrstio svoju vlast. 2013. je pogubio svog ujaka Jang Song-taeka. Nedavno je Kimov polubrat ubijen nervnim otrovom na aerodromu u Maleziji.
Tokom 2016. je izvedeno četvrto i peto, za sada poslednje testiranje. Procenjuje se da su uspeli da naprave bombu snažnu kao ona bačena na Nagasaki – 10 do 20 kilotona.
Stručnjaci smatraju da im sada nedostaje samo tehnologija lansiranja nuklearne bojeve glave na balističkom projektilu. I da bi potpuno funkcionalnu raketu mogli da imaju do 2020. godine.
A kako skoro svakodnevno otvoreno prete da će napasti Ameriku, stvar se dodatno komplikuje.
