Period Hladnog rata bio je vreme ubrzanog naoružavanja, ali i napretka nauke, pa čak i onih grana koje nisu nužno bile povezane sa vojnom industrijom.
I tako je Sovjetski Savez početkom 1970. godine odobrio plan za bušenje u dubinu Zemlje bez nekog određenog cilja.
Plan je bio da se buši koliko god je to moguće.
Za lokaciju je odabrano poluostrvo Kola, a pomoću ovog eksperimenta ruski naučnici su želeli da dobiju uvid u uslove koji preovlađuju u ogromnim dubinama, kakav je hemijski sastav tla, kakve su njegove fizičke osobine i kakva je temperatura.
Kako bi u tome uspeli, Rusi su izmislili i konstruisali brojne alate i instrumente, ne samo za bušenje rupe, već i za podmazivanje bušilice i merenje na tolikim dubinama.
Najdublja rupa koju su uspeli da izbuše iznosila je 12.226 metra, a to je do 2008. godine ostala najdublja bušotina koja se pripisuje čoveku budući da je dublja i od Tihog okeana.
Rusi ipak nisu bili zadovoljni. Njihov cilj je bio da izbuše rupu od čak 15 kilometara do kraja 1993. godine, a sprečile su ih paklene temperature. Na dubini od 12km naučnici su očekivali temperaturu od 100 stepeni Celzijusovih, a ona je bila 80 stepeni viša.
Na osnovu tih podataka Rusi su procenili da je temperatura na 15 kilometara barem 300 stepeni, što bi značilo da njihova mehanizacija ne bi radila i da bi se istopila poput plastike. Osim temperature, iznenadilo ih je otkriće vode na dubinama za koje se smatralo da su potpuno suve, kao i otkriće mikroskopski sićušnih fosila na čak 6,7km.
Bušenja su se u različitim oblicima nastavila sve do 2005. godine, a istraživanja su prestala 2008. godine, kada je ceo kompleks napušten.
Iako se radi o fantastičnom dostignuću, činjenica je da je 12km tek trećina Baltičkog štita, debelog otprilike 35 kilometara.
