5. Doktori nisu bili cenjeni sve do 20. veka
Većina roditelja ima dosta ambiciozne planove za svoju decu. A manje više svi se nadaju da će im deca postati cenjeni i i ugledni doktori. Možda hirurzi ili drugi specijalisti.
Ali nije oduvek bilo tako. Zapravo, ako bismo se samo malo vratili u prošlost videli bismo doktore kako na zabavama pokušavaju da fasciniraju pijane goste svojim umećem.
Ima još gore.
Recimo u Starom Rimu, doktor je bio jedno od ubedljivo najgorih zanimanja koje je moglo da vam se zalomi. Zašivanje rana i lečenje su bili rezervisani za najniže društvene klase, obično robove i strance.
Nije vam dosta? Pa, setimo se najkretenskijeg domaćeg filma ikada – Boj na Kosovu. Sećate se kako vojnici maltretiraju lekara? E pa baš tako je bilo.
Možda se pitate zašto je to tako? I kako je moguće da razlika bude tolika u odnosu na danas.
Stvar je vrlo jednostavna.
Doktori sve do nedavno uopšte nisu bili tako uspešni u svom poslu. Zapravo, bolnice su bila mesta za umiranje beznadežnih slučajeva, a doktore su ljudi zvali zato što nisu znali šta drugo da rade. I obično je od njihovog “lečenja” pacijentu bilo samo još gore.
Ali stvar se malo popravila već u 18. veku. Tada su doktori imali otprilike isti društveni status kao brice. U jednoj britanskoj novini tada je neko napisao da je izbor doktorske profesije vrlo loš.
Kako se naše poznavanje tela, pa i hemije, povećavalo, tako su i doktori postajali veštiji i samim tim cenjeniji.
Pa su i ljudi prestali da ih gledaju podozrivo i počeli da im plaćaju poprilične svote novca za njihove “vradžbine”.
4. Zatvorenike nismo zatvarali sve do 19 veka
flickr: Kim Daram
Verovatno mislite da zatvori postoje od kada i ljudi? Uostalom, zar nije bilo tamnica u starim utvrđenjima? A i princeze su bile zatvarane u visoke kule?
Ali istina je bila malo drugačija.
Da, zatvori su zaista postojali, ali nisu bili namenjeni za kažnjavanje. Već za skrivanje od javnosti recimo brata koji pretenduje na presto ili treće žene koja je malo dosadila kralju. Eventualno i za nesrećnike koji su čekali suđenje, ili neke zatvorenike koji bi mogli da budu važni dok su živi.
A za ostale?
E pa za ostale su bile druge kaznene mere.
Recimo u Dušanovom zakoniku najčešća kazna je bila sakaćenje i to obično dela tela kojim je izvršeno krivično delo. Popularni su bili batinanje, kao i žigosanje, progon. Naravno plaćale su se i novčane kazne. Ne zaboravimo i smrtnu kaznu koja je imala široku primenu.
Žigosanje je bilo popularno širom Evrope. Pa ako ste lopov, dobili biste lepo slovo L po sred face. Zgodan je bio i progon. Tako da Australija duguje svoj identitet kriminalcima iz Britanije koje su redom slali na kraj sveta.
Zatvor kao kazna je počeo da se koristi tek u Sjedinjenim državama početkom 19. veka. I to kao humanija reperkusija od smrtne kazne.
3. Slobodan vikend je nova izmišljotina
flickr: Erik bij de Vaate
Slobodan vikend je u moderno vreme praktično svetinja. Osim ako ne radite kod surovog privatnika u Srbiji. Ali pravićemo se da radite u normalnoj firmi.
I verovatno mislite da je vaše slobodno vreme Bogom dano pravo. Pa zar i u Bibliji ne piše da se Bog odmarao?
Sve to stoji, ali koncept vikenda kakav danas znamo uopšte nije postojao sve do tridesetih godina 20. veka. Do tada, subota je bila sasvim običan radni dan. Isti kao ponedeljak ili sreda. Nije se radilo kraće ili manje.
Samo nedelja je bila zaista slobodna.
Pa kako su onda jadni radnici ubedili svoje šefove da im dupliraju slobodno vreme?
Zapravo, šefovi su se sami setili. Primetili su da radnici često javljaju da su bolesni. Ali da obično zapravo nisu bili bolesni nego su to koristili kao izgovor za svoje privatne obaveze ili odmor.
A pošto su u Americi, koja je imala najrazvijeniju industriju u to vreme dosta ravnopravni bili Hrišćani i Jevreji (kojima je subota slobodna), bilo je zgodno da se ta dva dana spoje u vikend.
Koncept je izmislio neko za koga ste sigurno čuli – legendarni Henry Ford. Da, tip koji je napravio Ford automobile. On je 1926. godine odlučio da svima da slobodna dva dana, bez obzira na religiju koju praktikuju.
Smatrao je da će njegovi radnici vikende provoditi sa porodicom i vozikati se njegovim kolima okolo. Što je takođe bilo dobro za biznis. I nije mnogo pogrešio.
Onda je počela Ekonomska kriza, pa su svi smanjili broj radnih sati. Na kraju je Vlada u okviru New Deala odredila da je radna nedelja 40 sati.
2. Nismo imali pojma o ekonomiji
Novac je sjajna stvar. Vrlo je praktičan i omogućava razvoj društva do neslućenih razmera. I zato se pojavio zaista, vrlo rano u istoriji naše civilizacije.
Ali, novac je poprilično kompleksna stvar. Pazite samo kako glasi najčešća definicija novca: Bilo šta materijalno ili nematerijlano što je opšteprihvaćeno kao sredstvo plaćanja za robu, usluge i otplatu dugova.
Dakle, ne mora čak ni da postoji. To može da bude usmeni dogovor, školjka, zlato, bitcoin…
Tako da ni ne čudi da čak ni najveći umovi nisu baš znali kako zapravo funkcioniše novac, pa i cela privreda. Sve do Velike depresije koja se desila 1929. godine kada se privreda Amerike bukvalno raspala. Za sobom je povukla i ostatak sveta. Najluđe od svega je što niko nije shvatao zašto se to desilo.
Zašto odjednom niko nije ništa kupovao, ni prodavao. Zašto nije bilo posla? Zašto je berza propala?
Naravno, ekonomisti su znali šta su kamate, akcije, zarada. Ali niko nije shvatao kako ceo sistem funkcioniše zajedno i zašto se tako lako raspao.
Stvar je spasao ekonomista John Maynard Keynes koji je rekao da država umesto da štedi, mora da počne da troši pare. Puno para. Koje nije imala. Što je u to vreme delovalo toliko ludo da su se mnogi samo nasmejali. Ali kako nisu imali druge ideje na kraju su ga poslušali. I ubrzo shvatili da je sve imalo smisla. Država je počela da troši ogromne količine novca, radnici su dobijali plate koje su počeli da troše. I privreda je ponovo pokrenuta.
Tek tada je izmišljen i koncept Bruto društvenog proizvoda, kao i državni intervecionizam. Odnosno, ideja da država treba u određenim situacijama da interveniše kako bi ublažila ekonomske cikluse i represiju.
1. A tek koncept minuta i sekundi
flickr: cea +
Vreme postoji od kada i početak svemira. Ali vreme kakvo danas poznajemo baš i ne. Mislimo na koncept – sada je tačno 16 sati i 33 minuta.
Za početak, trebalo bi da znate da su drevni Sumeri prvi počeli da koriste vreme sa 24 sata. Što je dosta neobično pošto niko ne zna ko su bili Sumeri i odakle su došli. Ovde imate još o njima.
Možda mislite da su ljudi vrlo brzo shvatili da 24 sata mogu da podele i na minute?
Paaa, ako vam je nekoliko hiljada godina brzo, onda jeste tako.
Zato su prvi mehanički satovi imali samo kazaljku za sate.
Tek u 19. veku sa pojavom vozova, postalo je pomalo bitna ta razlika između 12:01 i 12:59.
I tada su minuti počeli da se koriste u svakodnevnom životu… a onda su Japanci shvatili da su sekunde stvar oko koje bi trebalo da se nerviraju.
