Prva asocijacija na nuklearne katastrofe vam je verovatno Černobil. I niste jedini naravno.
Samo šta ako vam kažemo da se sličan i možda još gori incident dogodio nekih 50 godina ranije. Takođe u mračno doba Sovjetskog Saveza.
Ovo je priča o Kištimskoj katastrofi.
Dogodila se u misterioznom Gradu 40. Koga nema na mapi sveta, iako se nalazi u sred Sibira.
Sve je počelo 1946. godine kada su Sovjeti u najvećoj tajnosti počeli sa izgradnjom Grada 40. Napravljen je oko velike nuklearne elektrane Majak na obali jezera Irtijaš.
Prema planovima, grad je trebalo da udomi radnike i naučnike iz svih delova Sovjetskog Saveza koji će raditi na sovjetskom nuklearnom programu, i naravno napraviti atomsku bombu.
I od početka je bilo jasno da stvari ne slute na dobro.
U prvih osam godina stanovnici nisu smeli da napuštaju grad baš nikada, pišu o njemu ili ostvare bilo kakav kontakt sa spoljašnjim svetom. Oni koje su Sovjeti ovde preselili smatrali su se nestalim.
Stanovnicima su godinama govorili da su “nuklearni štit” i “spasitelji sveta”, a da su svi izvan grada neprijatelji.
Nije prošlo ni 10 godina a dogodila se katastrofa. Incident kontaminiranja radijacijom se odigrao 29. septembra 1957. u postrojenju za preradu nuklearnog goriva.
Problem je bio u samom srcu fabrike.
Vidite, Sovjeti su posle Drugog Svetskog Rata poprilično zaostajali za Sjedinjenim Državama u razvoju nuklearnog naoružanja. A Staljin je po svaku cenu hteo svoju nuklearku. Više njih ako može.
Nuklearno postrojenje Majak je izgrađeno na brzinu, a sovjetski fizičari baš i nisu sasvim razumeli rizike nuklearne energije. Tako da se malo vodilo računa o bezbednosti. Recimo, radioaktivni otpad visokog nivoa iz fabrike ispuštan je direktno u obližnju reku, odakle je stizao do reku Ob i dalje u Severni ledeni okean. Malo kasnije je jezero Karačaj korišćeno kao skladište na otvorenom u koga je bacan radio aktivni otpad.
Pored fabrike, nalazilo se ogromno skladište tečnog nuklearnog otpada. Zbog visokog nivoa radioaktivnosti, otpad je sam sebe zagrevao pa je skladište moralo da se hladi.
A onda se pokvario sistem za hlađenje. I to na rezervoaru gde se nalazilo 80 tona tečnog radioaktivnog otpada. Nikome nije palo na pamet da je to preveliki problem. Eksplozija snage 100 tona TNT-a je raznela betonski poklopac težak 160 tona.
U narednih nekoliko dana u atmosferu je izbačeno 2 do 50 MCi (74 do 1850 P Bq) radijacije. Po zvaničnim procenama.
Sovjetske vlasti su krile da se desio nuklearni akcident. Baš kao i u slučaju Černobilske katastrofe stanovništvo nije obavešteno i nesreći i opasnostima. Tek nedelju dana kasnije počela je evakuacija. Do tada je ljudima počela da otpada koža sa lica i ruku. I niko nije znao zašto, pa je među stanovništvom počela prava histerija zbog pojave nepoznatih ‘misterioznih’ bolesti.
Ruske vlasti su tek 1990. godine zvanično potvrdile da se nesreća dogodila. Ni na zapadu se nije čulo za katastrofu, pošto je većina radijacije otišla na severoistok a dogodila se u sred ničega, odnosno daleko od granica zemalja Zapada.
Zanimljivo je da je bilo glasinao nesreći, pošto su naučnici ustanovili povećanje radijacije. Ali nikada nisu potvrđene.
Mora da vas zanima šta je bilo sa Gradom 40?
Naravno, zatvorili su ga zbog visoke radijacije a ljudi su raseljeni. U stvari, šalimo se.
I dalje postoji.
Baš kao i nuklearno postrojenje. Zapravo život u Gradu 40 smatra se prestižnim zbog brojnih pogodnosti.
Ali cena je strašna.
Tačni podaci nisu poznati, zahvaljujući strogoj tajnosti ruskog državnog vrha, ali nadgrobni spomenici na tamošnjem groblju svedoče o mračnim posledicama sovjetskog eksperimenta koji i dalje traje.
Po nekim podacima je, iako ovo ruske vlasti demantuju, iz nuklearke Majak odbačeno ukupno 200 miliona kirija (jedinica za radioaktivnost) radioaktivnog otpada u okolinu što je četiri puta više od zagađenja koje je procurelo posle katastrofe u Černobilu.
Prema tvrdnjama nekih stanovnika Ozerska, piše Guardian, to se nastavlja i danas. Jedno od obližnjih jezera toliko je zagađeno plutonijumom da su ga prozvali “Jezerom smrti”. Prema nekim izveštajima, radioaktivna koncentracija tamo prelazi 120 miliona kirija – što je 2,5 puta više nego radijacija koja je otpuštena u atmosferu u černobilskoj katastrofi.
I danas, strancima i ostalim Rusima ulaz u grad nije moguć bez dozvole FSB-a (ruske tajne službe), a snimanje područja strogo je zabranjeno.
