Ako već niste pročitali prvi deo našeg putopisa iz Salcburga kliknite ovde.
A onda se vraćamo u Salcburg. Gradić bogate istorije, trpeze i kulture, ljubaznih ljudi i ugostitelja koji će sve da učine samo da vama bude ubodno.
A zašto i ne bi ako se nalazite okruženi rekama, jezerima i Alpima. Kuda god da pogledate, nailazite na plavetnilo.
Salcburg je lep i leti i zimi. Turisti su sve brojniji, a najviše je posećen leti tokom festivala (Festspiele) i zimi kada se zabeli i cakli usled snega i bogatih božićnih ukrasa, tokom Adventa (božićnog vašara).
Leti grad možete da obilazite i ploveći rekom Salcom. Oko četiri hiljade događaja iz kulture se ovde održi svake godine. Malo li je?! A, još ako čujete i Mocarta… Nema vam spasa!
Ovde nekoliko familija drže lance hotela. Njihova ponuda je velika i podrazumeva luksuzne smeštaje sa po četiri ili pet zvezdica, kao i one nešto nižih kategorija.
“Salcburg nudi i smeštaj u hostelima za mlade. Ovde možete i da kampujete jer se svuda oko grada nalazi predivna priroda. Grad privlači turiste iz celoga sveta: Nemačke, Austrije, Švajcarske, Holandije, Južne Koreje, SAD, Kine… Sve su traženije city break ture. Očekujemo turiste iz Češke, Mađarske, Hrvatske i, naravno, Srbije”, kaže naš domaćin Roland Ploceneder iz Turističke organizacije Salcburga i dodaje da noćenje (sa doručkom) u hotelu već može da se nađe od 30 eura.
Ne želeći da časimo časa, uzeli smo našu “Salzburg Card” i nastavili da obilazimo grad. Odlazimo do tvrđave, Hohensalzburg, koja se nalazi na većini fotografija Salcburga i predstavlja jedan od glavnih simbola grada. Tvrđava može da vam posluži i kao orijentir, jer ako pogled uputite ka njoj, a to nije problem jer se suvereno proteže iznad grada, tačno možete da odredite gde ste.
Napoleon se jedini “popeo” do gore
Do tvrđave se stiže uspinjačom, putovanje traje manje od jednog minuta i podiže adrenalin. U kabinama sve vrvi od različitih jezika sveta, jer ako se niste popeli i bacili pogled na grad sa vrha “đave” kao da ovde niste ni bili. Ali, nije samo pogled ono što ovo utvrđenje pruža.
Momentalno se vraćate u 11. vek (1077) i željno zavirujete u odaje koje kriju svakojake priče. Tvrđava je služila kao utočište tadašnjih vladara. Ovde su gazdovali, krili se, mučili prestupnike, radovali se… To sve saznajete prilikom njenog obilaska jer su vam na raspolaganju svakojake odaje koje se kriju iza kamena. Zavirili smo u prostoriju u kojoj se spremao hleb. Videli smo kako su odaje bile povezane sa onim što je tada predstavljalo školu. Naravno, deca su i tada bila u blizini hrane, al’ daleko od sprava za mučenje, koje i danas stoje okačene u zidovima sobice koja krije najrđavije osobine nadbiskupa.
Obilaskom tvrđave nailazite i na nešto što se zove “Salcburški bik”. Reč je o instrumentu koji je imao, u to doba, ulogu sirene i svakog je jutra budio vojnike. Tvrđava otkriva i kako je izgledao nekadašnji “mokri čvor”. Recimo, da je slično onome što neki u Srbiji i danas koriste i zove se “poljski WC”.
Napoleon je bio jedini koji je ušao u tvrđavu i to samo zato što su mu “domaćini” dali ključeve. Nadbiskupi su ga sami pustili u zdanje i na taj način spasli sebi život. “Najmlađi” deo tvrđave je ogroman kameni bezdan u kome su stanari skladištili đubre. Ovaj prostor je imao drugačiju namenu, a to je da posluži kao sklonište, da su Turci uspeli da prodru do Beča, što su u nekoliko navrata pokušavali.
Gde su nadbiskupi “štekali” otrov
Prolaskom kroz uske kamene prolaze nailazite i do jednog posebnog stuba jer je u njemu čuvan – otrov! Kada bi trebalo da se ode po malo otrova vladari bi na taj zadatak slali dvojicu vojnika koji su bili u svađi. Tako bi bili sigurni da bi jedan drugog odali ukoliko bi neko od njih dvojice pokušao da ukrade malo otrova i eventualno ga upotrebi za nekog od vladara.
Legenda o ofarbanom biku
Za vreme Seljačkog rata, koji je počeo 1525. godine, vladari iz Salcburga, tadašnje nadbiskupije, ovu tvrđavu su koristili kao sklonište, jer su u gradu i svuda oko utvrđenja vrebali seljaci. Oni su znali da vladari ne mogu dugo da ostanu na tvrđavi jer u to vreme gore nije bilo bunara, a ni dovoljno hrane. Strpljivo su čekali… Međutim, vladari su ipak ispali mudriji. Ispred tvrđave su pustili poslednjeg bika, koga su imali, kako bi ratnici videli da oni, gore, ipak imaju hrane. Sutradan bi tog istog bika prefarbali i opet ga stavili na videlo… On bi sada izgledao potpuno drugačije… Isto bi ponovili u narednih nekoliko dana, koristeći neke druge boje. Protivnici bi tada bili ubeđeni da na tvrđavi ipak ima dovoljno hrane i obustavili bi zasedu, ne želeći da gube vreme…
Rajski “Hellbrunn”, mesto na kom su iznenađenja zagarantovana!
Ovaj dvorac, koji se nalazi nadomak Salcburga imali smo čast da obiđemo baš u godini kada proslavlja 400 godina od izgradnje. (Dakle, imate fore do kraja 2016, pa požurite). Kad god da zakoračite u njegov vrt, osetićete se superiorno.
Ovo je još jedna od glavnih atrakcija Salcburga. Iako ga je nadbiksup Markus Sitikus gradio pre četiri veka, i dalje predstavlja čudo za sve posetioce (godišnje ga poseti njih 300.000).
Ono što ovde najviše privlači pažnju su takozvane “Trick Fountains”, iliti u našem slobodnom prevodu, “fontane s kojima niste načisto”. A, zbog čega je to tako? Pa to ćete brzo shvatiti, kad se približite nekoj od njih, misleći da je sa odlaskom poslednjeg nadbiskupa i ona “umrla”, a onda se desi čudo… Slap vode vas obaspe poput hladnog tuša, koji je i više nego prijatan kad upeče zvezda tokom leta. Upravo ste postali žrtva “erkondišna starog 400 godina”. Kad nije mnogo toplo polivanje vodom i nije baš prijatno, zato su fontane za turiste otvorene od aprila do oktobra.
Trikovi koje izvode fontane zovu “Wasserspiele” (Igre vode) i da bi ste se “osvežili” potrebno je samo da pratite vodiča koji će, mehanički, fontane da pusti u rad. Kad se najmanje nadate… Sve fontane su smeštene u prelepoj bašti dvorca, a među njima ima i onih manjih, koje pričaju neku od drevnih priča o ratnicima, vodeničarima ili životinjima.
“Hellbrunn” je izgrađen isključivo da bi se u njemu uživalo. On nije imao stalne stanovnike, već su se u njemu organizovale proslave i uglavnom je služio kao neka vrsta “letnjikovca”. Jedan od salona, koji se u njemu nalazi, bio je namenjen isključivo slušanju muzike dok napolju pada kiša.
Sam park dvorca otvoren je tokom cele godine. A, ako ovde dolazite sa decom obavezno svratite i do zoološkog vrta koji se nalazi na ovom prostranom imanju. Dakle, za obilazak “Hellbrunna” su vam potrebni: Sunce, udobna obuća i spremnost na igre – s vodom.
“Mesto zločina” za pivopije i gurmane
Radost ispijanja piva možete iskonski da doživite ako zavirite u najdublje tajne pivara.
Posetili smo onu najveću privatnu u Austriji, “Stiegl”, koja postoji još od 1492. godine. Tu smo jeli ona ukusna rebarca kojih smo se slatko prisećali u prethodnom tekstu i pili vrhunska piva.
U pivari ćete se osećati kao kod kuće. Niko vas neće gledati popreko, možete da pijete i jedete koliko god hoćete. Bašta u kojoj su smeštene udobne stolice ispod razgranatih krošnji uvek vrvi od ljudi. Ovde je najbolje da “završite” posle razgledanja, jer ako prvo zasednete nema te sile koja će vas naterati da malo i razgledate.
Osim standardnih postavki kao što su burići, mehanizmi proizvodnje, flaše, krigle i konzerve, ovde je jedan ceo zid posvećen savetima, kako da otvorite pivo ukoliko nemate otvarač (a nije ono iz konzerve).
A da Salcburžani znaju šta je marketing, govori i činjenica da smo se i u pivari susreli sa Mocartom. Njegov, kao i portreti njegove porodice, i ovde su našli svoje mesto, tik do imitacije muzičara, sa sve dirigentom, koji u zavisnosti od toga pod kojim im se uglom približite počinju da “sviraju” poznata Mocartova dela. Ono što, takođe, ostavlja utisak kada je reč o ovoj pivnici, je bioskop. Film o proizvodnji piva, projektuje se na ogormnom zidu unutar pivare i on je tačka od koje i počinje turističko razgledanje ovog mesta.
Na raspolaganju su vam i raznovrsni suverniri, od otvarača za flaše, preko krigli i garderobe do kišobrana i paketa piva u staklenim flašama.
Ako ste hedonista, a ovde pre svega mislimo na uživanje u dobrom pivu i hrani onda je poseta ovoj pivari vaša stanica označena kao “must see”.
“Moje pesme moji snovi” (“The Sound of Music”)
U Salcburgu postoji čak i posebna tura posvećena ovom filmu. Rezidenciju porodice Von Trapp videli smo samo u prolazu i podsetili se nekih od kadrova ovog klasika iz šezdesetih. Zahvaljujući radnji filma (porodica se iz Salcburga seli u SAD), u Salcburg su posle njegovog planetarnog uspeha (pet Oskara), pohrlili turisti iz Amerike, što do tada i nije bio slučaj…
Vozeći se periferijom grada nailazili smo na šareni, brendirani, autobus koji je turiste, zaljubljene podjednako u muziku i pejzaže iz ovog ostvarenja, razvozio do svih lokacija na kojima se film snimao.
Salcburg iz ugla savremene umetnosti
Kada se dobrano upoznate sa istorijom grada i baroknim raskošom koji se u njemu sreće na svakom koraku, vreme je da zavirite i u Muzej savremene umetnosti. Ovo su sadržaji prijemčivi ljubiteljima, pre svega, pop kulture i svega onoga što nije klasika.
Muzej savremene umetnosti smešten je na vrhu brdašca i sa njegove terase, na kojoj možete da kulirate uz kafu ili, naravno, pivo, pruža se fenomenalan pogled na grad. Uspeli smo da sa te tačke vidimo i paraglajdere koji su leteli iznad okolnih brda.
Ono što se nama najviše dopalo je izložba plakata, među kojima su remekdela Anrija Tuluz-Lotreka. Među njima su i najpoznatiji plakati za filmove, predstave… na kojima su potpisani Alfonso Muha, Gustav Klimt.
U posebnom delu muzeja nalazi se postavka izložbe posvećena plesu u modernom dobu i njegovom značaju.
Preporučujemo vam da ovaj muzej obilazite u društvu jer ćete se u nekim njegovim delovima osećati kao zatočeni u lavirintu, a čudni zvuci koji dopiru odnekuda baš vam i neće prijati – ako ste sami. Svakako, impresiju je uvek lepše podeliti odmah sa nekim.
Glavna zgrada muzeja, Rupertinum, trenutno se renovira i biće ponovo otvorena u julu.
Red Bull – Daje ti krila
Teško nam je što smo došli do samog kraja, našeg putešestvija kroz, najblaže rečeno, bajkoviti Salcburg.
Kao odredište naše poslednje avanture, izdvojili smo “Hangar 7”, Red Bull imperiju. Tvorac Red Bull brenda, milioner Ditrih Matešic koji živi u Salcburgu, uspeo je da u okviru ovog zdanja (koncepta) spoji tri svoje strasti: ka letenju, hrani i arhitekturi. “Hangar 7” nije nalik hangarima kakve bismo očekivali pri pomenu te reči. Nije hladan i neuređen, već predstavlja totalnu suprotnost.
Ono što ovde može da se vidi pre svega će fascinirati muškarce, ali za većinu predstavlja samo “pustu želju”.
“Hangar 7” je ogromna staklena zgrada u kojoj je sve pod konac. Na prizemnom nivou izloženi su avioni, helikopteri, formule u vlasništvu Matešica, dok liftom možete da stignete do gornjih nivoa zdanja u kome su kafić i restoran.
Unutrašnjost hangara minimalno podseća na Muzej vazduhoplovstva na aerodromu u Surčinu jer su avioni ono što biste u njemu prvo zapazili. Ispred je veliki parking, koji podseća na izložbeni prostor salona automobila. Ovde će vam u kafiću odmah ponuditi Coca-Colu sa znakom Red Bull-a, za čije pravljenje je gospodin Matešic dobio dozvolu poznatog brenda.
A mi mislili da je recept za Coca-Colu strogo čuvana tajna?!
U hangaru koji se nalazio preko puta nas i koji nije otvoren za javnost, uspeli smo da vidimo i avion koji je nekada pripadao Josipu Brozu Titu, a sada se nalazi u kolekciji vlasnika Red Bull-a.
Sposobnost ovog čoveka, koga mnogi nazivaju i marketinškim genijem, svakako je za poštovanje.
Ma koliko nam njegov napitak “davao krila”, doživeli smo bolno prizemljenje po povratku u Srbiju.
Nada Mandić
